Staljingrad – velika prekretnica

Industrijski grad na Volgi, za nemački Vermaht je zapravo bio samo usputni cilj na putu ka osvajanju naftnih polja na Kavkazu. Zbog svog imena, Staljingrad je, kako za Adolfa Hitlera, tako i za Josifa Staljina bio od posebno velikog značaja.

Zbog veoma dalekog puta za snabdevanje vojske, ofanziva nemačke 6. armije pod zapovedništvom generala Fridriha Paulusa, od samog početka je bila veoma rizična. Počela je sredinom avgusta 1942, dobrih godinu dana nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez. Hitler je tada tvrdio: „Rusi su na izmaku snaga“. Ali to se pokazalo kao velika zabluda.

- pročitajte još: Svedočenja iz Staljingrada

Doduše, Vermahtu je do sredine novembra i pored snažnog otpora pošlo za rukom da zauzme veći deo grada. Istovremeno, Crvena armija krenula je u akciju opkoljavanja. Već krajem novembra čitava 6. armija i delovi 4. tenkovske armije bili su opkoljeni. Skoro 300.000 ljudi. Ali Hitler je naredio da se ne odstupa. U julu je i od Staljina stiglo naređenje „ni korak nazad“.

S obzirom na to da nijedna strana nije odstupila, stvorena je neka vrsta „kotla“. A u njemu se situacija naglo pogoršavala. Nekoliko sedmica vojnici su snabdevani vazdušnim putem, ali potrebe nikako nisu mogle da budu zadovoljene. S napredovanjem Crvene armije stizalo je sve manje pomoći. Tokom zime, temperature su se spustile na minus 30 stepeni. Većina nemačkih vojnika tako nije stradala u borbama, već zbog izgladnelosti i smrzavanja. Uvek iznova najavljivano probijanje opsade je propalo.

Do samog kraja

I pored svega, general Paulus se i dalje striktno držao Hitlerovog naređenja da se bori „do samog kraja“. Osmog januara odbio je sovjetsku ponudu da se preda. Čak i 29. Januara, kada je situacija bila potpuno bezizlazna, Paulus javlja Hitleru: „Na godišnjicu Vašeg preuzimanja vlasti, 6. armija pozdravlja svog Firera. Zastava s kukastim krstom i dalje se vijori nad Staljingradom. Naša borba neka bude primer svim generacijama da se ne pristaje na kapitulaciju ni u najtežoj situaciji. Samo tako će Nemačka pobediti. Živeo moj Firer!“

Ali i Paulusova odanost je imala granica. Kada je Crvena armija 31. januara prodrla u glavni štab, komandant pada u zarobljeništvo. Svojim oficirima je zabranio samoubistvo kako bi podelili sudbinu običnih vojnika. Nemačka vojska je kapitulirala.

U međuvremenu je i „kotao“ bio podeljen na južni i severni. Krajem januara predali su se nemački vojnici na jugu. Drugog februara i na severu. Zarobile su ih ruske vojne snage. Hitler je pobesneo kada je to saznao.

Neverovatan danak u krvi

Bilans bitke: više od pola miliona mrtvih na sovjetskoj strani, među njima i veliki broj civila. Staljin je dugo vremena zabranjivao da se evakuiše civilno stanovništvo, a ni Crvena armija nije imala obzira prema sopstvenim civilima. Već prvih dana, u vazdušnim napadima je stradalo više od 40.000 ljudi. Mnogi od oko 75.000 stanovnika koji su u gradu ostali do kraja bitke, umrli su od gladi ili hladnoće. Podaci o broju poginulih na nemačkoj strani variraju od 150.000 do 250.000. Od skoro 100.000 Nemaca koji su završili u sovjetskom zarobljeništvu, u Nemačku se do 1956. vratilo samo 6.000 ljudi. Među njima i Paulus.

- pročitajte još: Lenjingrad: grad na koji su poslali glad

Za Vermaht to čak nije bila bitka sa najviše žrtava. Ni vojno gledano, ona nije bila najvažnija. Ipak, na obe strane ona je doživljavana kao odlučujuća bitka. „Kod Staljingrada branimo majčicu Rusiju“, ostavio je tada zapisano sovjetski pisac Ilja Erenburg. „To je zaista pitanje života i smrti, naš prestiž isto kao i prestiž Sovjetskog Saveza u velikoj meri zavisi od ishoda”, zapisao je Hitlerov ministar propagande Jozef Gebels. Bitka je postala velika prekretnica u ratu, posle tog poraza Hitlerova Nemačka je sve više bila u defanzivi.

Staljingrad, koji je 1960. godine preimenovan u Volgograd, i danas čuva sećanje na tu bitku.

Staljingrad i rat u Ukrajini

Sovjetska pobeda kod Staljingrada postala je mit. Pobeđena je armija naciističke Nemačke, koja je dugo važila kao najjača armija na svetu. Taj mit koristi i današnje rusko rukovodstvo. Kremlj se mesecima trudi da invaziju u Ukrajini predstavi kao borbu protiv nacista na čelu ukrajinske države, koji su hteli da istrebe rusko stanovništvo na istoku Ukrajine. Putin je još prilikom izdavanja naređenja za napad rekao da želi da „denacifikuje” Ukrajinu.

I Staljingradski muzej u današnjem Volgogradu je uključen u to. Muzej ima izložbu koja je jedna od najposećenijih u Rusiji. Sada je priredio svečanost za porodice ruskih vojnika koji su pali u Ukrajini. U muzeju je održana i ceremonija Omladinske armije koju finansira Ministarstvo odbrane u kojoj su se deca veličala kao „naslednici staljingradskih pobednika“. Poznati spomenici podignuti u znak sećanja na staljingradsku pobedu postali su mesto okupljanja ruskih vojnika pre njihovog odlaska u Ukrajinu.

Pritom su Putinove optužbe da su ukrajinski lideri „nacisti“ čist izgovor za agresiju. A paralele između današnjeg vremena i događaja pre 80 godina istorijski nisu održive. Odlučujuća razlika se sastoji u tome da je nacistička Nemačka 1941. napala Sovjetski Savez, a 2022. je Rusija kao zemlja naslednica Sovjetskog Saveza napala susednu Ukrajinu, a da pritom nije bila ugrožena.

Nova Staljinova bista

Do koje mere je različito istorijsko sećanje u Ukrajini i u Rusiji vidi se po odnosu prema Josifu Staljinu. U Volgogradu, koji je zbog milionskih Staljinovih žrtava posle njegove smrti odbacio ime Staljingrad, na osamdesetu godišnjicu bitke sada je otkriven spomenik Staljinu.

A u Ukrajini se Staljin smatra odgovornim za Holodomor – od gladi je u Ukrajini između 1932. i 1933. umrlo do četiri miliona ljudi. Preovladavajuće mišljenje u Ukrajini je da je Staljin glad koristio kao sredstvo za slamanje otpora ukrajinskih seljaka kolektivizaciji.

I Bundestag i Evropski parlament su ovo masovno umiranje od gladi proglasili krajem prošle godine genocidom. Rusko ministarstvo spoljnih poslova je tada saopštilo da su poslanici Bundestaga „odlučili da prkosno podrže taj politički i ideološki mit, koji neguju ukrajinske institucije po nalogu ultranacionalističkih, nacističkih i rusofobnih snaga“.

Zajedničko nemačko-rusko vojničko groblje

Nemačke i ruske institucije su do sada makar sarađivale kada je reč o ljudima koji su poginuli kod Staljingrada. U Volgogradu i okolini se prilikom građevinskih radova još uvek pronalaze posmrtni ostaci kao i masovne grobnice, a među njima su i posmrtni ostaci nemačkih vojnika.

Zahvaljujući saradnji Narodnog saveza nemačke nege ratnih grobova i ruskih institucija posmrtni ostaci nemačkih vojnika su premešteni na vojničkim grobljima kao što je Rosoška kod Volgograda. Tu su sahranjeni i pripadnici Vermahta i crvenoarmejci. Doduše, deli ih jedna ulica, ali su na zajedničkom groblju.

Ovo je ažurirani članak, prvobirtno je objavljen 2. februara 2018.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.