Stečajni upravnik i pandemijski Cezar
29. decembar 2020.
U medijskoj oblasti početak godine probudio je tanušnu nadu: Januara 2020. Vlada je usvojila Strategiju razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji za period 2020 – 2025. Da je taj dokument tek blagoglagoljiva proza za Brisel videlo se najkasnije posle dolaska koronavirusa u Srbiju. Februara meseca su izabrana nova dva člana Regulatornog tela za elektronske medije (REM). Jedan od njih je dao ostavku u decembru, jer je prema njemu nova predsednica saveta ovog tela izabrana nedemokratski. Medijska godina je tako samu sebe ujela za rep.
Pokušaj uvođenja cenzure
Prvo se Aleksandar Vučić kikotao Nestorovićevom "najsmešnijem virusu”, ali kada se uozbiljio pobrinuo se da i građanima taj smeh presedne. Poručio je da će nam mala biti groblja.
- pročitzajte još: Vučićev menadžment straha
Usred vanrednog stanja vlasti su pokušale da "centralizuju” informisanje, ali idila po uzoru na "velikog brata" sa kojim nas veže "čelično prijateljstvo” trajala je svega nekoliko dana. Zaključak o informisanju stanovništva o stanju i posledicama COVID-19 donesen je 28. marta. Posle burne domće i međunarodne reakcije povučen je 2. aprila. Tih pet dana je pokazalo kako bi izgledala naprednjačka idila u oblasti informisanja da ih samo puste – svi bi pisali isključivo ono što im jedan sveznajući izvor saopštava. Čak i za tako kratko vreme nenašminkane cenzure država je uspela da uhapsi jednu novinarku, pa ju je zbog prašine koja se podigla do Brisela opet pustila.
Srbija je zemlja u kojoj formalno postoji regulativno telo za elektronske medije – REM. Ono se proglasilo nenadležnim za privatne televizije, mada u zakonima piše drukčije. To telo nije videlo ni golim okom uočljivu funkcionersku kampanju za vreme izbora.
Profesor Slobodan Cvejić sa katedre za sociologiju Filozofskog fakulteta Beogradskog Univerziteta je u februaru izabran u savet REM-a, a već u decembru je podneo ostavku zbog „brutalnog kršenje demokratskih procedura” prilikom izbora Olivere Zekić za predsednicu Saveta ovog regulativnog tela. Nova predsednica je kao dugogodišnji član REM-a javnosti poznata po agresivnom, vučićevskom tonu u reakcijama na svaku kritiku. Ustvari, ona je istina i mera medijske Srbije – demokratski kontrolni mehanizmi ostaju loše prerušene ispostave strateške političke volje jedne partije i jednog čoveka.
Srbija 2020 ostaje zemlja u kojoj institucije, koje to nisu, ne sankcionišu medije - koji to nisu.
Nevladine organizacije kao teroristi
Srbija 2020. je, podsetimo, zemlja u kojoj su nevladine organizacije i investigativni novinari dospeli na listu predviđenu za teroriste i mafijaše. Uprava za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma Ministarstva finansija zatražila je od banaka uvid u finansijske transakcije 37 organizacija i medija, kao i 20 pojedinaca. Ovakva provera moguća je samo na osnovu opravdane sumnje da je neko učestvovao u pranju novca ili finansiranju terorizma. Ni ovo se nije svidelo zapadnim diplomatama, nezavisnim medijima i nevladinim organizacijama, koje, za razliku od ljudi koji vladaju zemljom, na svojim sajtovima imaju potpuno transparentno objašnjeno poslovanje.
- pročitajte još: Srbija – korona ponovo preti
Srbija je na listi Reportera bez granica ponovo pala za 3 mesta - na poziciju 93. Od 2014. je proklizala za čak 39. mesta. Čovek koji orkestrira medijima u zemlji na sve to ume da potegne nabrajanje svih kritički raspoloženih medija koje po zajedljivom tonu u kojem govori o njima očito smatra neprijateljima. Iako je svima jasno da je Aleksandar Vučić glodur najmoćnijih medija u Srbiji, on voli da se ponaša kao nevina žrtva nekolicine kritički raspoloženih medija, onih sa limitiranom publikom jer im ne daju nacionalnu frekvenciju ili ekonomski i politički pritisnutih uz zid. Ukoliko su nezavisni, lokalni mediji ne dobijaju budžetska sredstva. Novac se deli medijima koji opslužuju vlast. Lažna privatizacija, u kojoj su medije kupovali ljudi bliski vladajućoj garnituri, dovela je - potpuno suprotno od intencije privatizacije - do još veće zavisnosti lokalnih medija od vladajuće političke volje.
Srbija 2020. prema Fridomhausu više nije demokratija već hibridni režim. Stara i nova premijerka se ne slaže. Naprednjačka mantra glasi da građani žive u najboljoj od svih mogućih Srbija – valjda jer u njoj deluju najslobodniji mediji.
Parlament kao naprednjački rijaliti
Punih 44 dana nakon proglašenja vanrednog stanja u martu parlament se nije sastao. Obrazloženje – vlada je zabranila skupove sa više od 50 ljudi. Tako Vlada koju po Ustavu kontroliše Parlament postaje Vlada koja suspenduje Skupštinu. Uzgred rečeno, skupštinske sednice u decembru, sa katastrofalnim brojevima zaraženih i mrtvih izvan skupštinskih zidina odvijaju se rutinski.
Balkanske mreže istraživačkog novinarstva (BIRN), objavila je 22. juna, da je stvarni broj zaraženih koronavirusom i preminulih skrivan od javnosti tokom predizborne kampanje i da je višestruko veći od zvaničnog. Vlast poriče, ali ne ume da objasni nelogičnosti. Umesto toga – huškanje tabloidnih egzekutora na sve koji postavljaju pitanja.
Sa najnižim učešćem građana na parlamentarnim izborima od uvođenja višestranačja Srbija je usred pandemije u junu izabrala jednoipostranački parlament, u čiji legitimitet ne veruje čak ni slavodobitnik. Taj parlament se potom ne konstituiše mesecima. Naposletku, s jeseni se on pretvara u naprednjački rijaliti u kojem, uz direktan prenos javnog servisa, poprilično nesofistikovani poslanici organizuju takmičenja u vređanju i etiketiranju odsutnih opozicionara, umetnika, analitičara i novinara. Vučićevo izvinjenje preko volje bilo je sastavni deo igre – loš pandur, dobar pandur.
Dijagnoza – kovidcezarizam
Za sve ovo ne nedostaju naučno utemeljeni dokazi. Beogradski Biro za društvena istraživanja BIRODI je oktobra 2020. objavio analizu stanja u društvu u javnosti te u medijima Srbije: „Ako bismo hteli da damo definiciju trenutne situacije društva čije medije proučavamo, onda bismo Srbiju definisali kao društvo nedovršene tranzicije koja je svoj krah doživela 2012. godine, kada se uspostavlja stečajna tranziciona uprava..." U analizi je označen i stečajni upravnik. Njega „personalizuje Aleksandar Vučić koji gradi sistem industrije populizma".
Za vreme pandemije, od marta, institucije su zamenjene ukazima, a televizije sa nacionalnim frekvencijama su o tome uglavnom afirmativno ili neutralno informisale, ne propitujući kritički ni kršenje Ustava ni zaobilaženje parlamenta ni sve ono što je analiza nazvala "kovidcezarizmom”.
- pročitajte još: Srbija – demokratija po „beloruskim merilima“
U takvom sistemu mediji igraju ključnu ulogu u "industriji populizma”.
Statistički mereći zastupljenost i analizirajući sadržaje javnog servisa i privatnih televizija sa nacionalnom frekvencijom te televizije N1 autori studije dolaze do ovog zaključka: "Izvršna vlast je najviše i najpozitivnije predstavljena. Pozitivno se izveštava i o akterima iz nacionanog korpusa. Ulogu negativaca igraju opozicione stranke, pripadnici susednih država i teritorija”.
Na spisak negativaca 2020. dospeo je i sam BIRODI, kao i lekari koji su se okupili u "Udruženi protiv kovida”, novinari kojima prete grafitima na njihovim ulazima ili im čak obijaju stanove. Na njih udvoričke televizije huškaju opijatima sklone estradne zvezde. Još nema presude za ubistvo Slavka Ćuruvije, ali ni za paljenje kuće novinara iz Grocke Milana Jovanovića.
Prezir pravnika spram zakona
Autori navode da se kritičko-analitički diskurs jedino negovan u informativnim emisijama TV N1, ali to ne može da bude velika uteha. Najgledanije televizije koje dopiru u svaki dom u Srbiji u najboljem slučaju izbegavaju novinarski posao svodeći se na evidentičare, a u najgorem otvoreno učestvuje u promovisanju naprednjaka i njihovog autoritarnog vođe te u demonizovanju neistomišljenika.To je "zajednički model izveštavanja uz manja odstupanja konstatovan tokom osmogodišnjeg monitoringa koje sprovodi BIRODI”.
Do sličnog zaključka dolaze ljudi iz Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) Prema njihovom monitoringu medija pripadnici vladajućih partija su tokom vanrednog stanja imali 91 procenat zastupljenosti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, sa Vučićem kao ubedljivo najzastupljenijim akterom.
Vučić se proglasio vođom u ratu protiv "nevidljivog protinika” (kao da postoje golim okom vidljivi virusi). Kao i uvek, namera mu je bila na osnovu jeftine mitologizacije u očima uplašenog građanstva izgleda kao odlučan lider. Njegova izreka "predaja nije nikada bila opcija” odavno se nalazi u milionima priručnika motivacionog treninga, pa je njena primena u obliku medijske mantre, imala nehotično komičan prizvuk. On je ispoljio javni prezir prema transparentnosti i zakonima: „Za respiratore - od danas je državna tajna. Ja sam kriv, pišite to… "
Glavni junak rijalitija
Vučić je zaista medijski fenomen – on uspeva da u isto vreme bude i glavni režiser i glavni junak beskonačnog "Rijalitija Srbija”, i premijer umesto premijera koji stalno najavljuje mere za koje nije nadležan. Izlivi bratske ljubavi prema Kini, guranje u prve redove ekipe koja će dostaviti respiratore u Novi Pazar i Niš i još mnogo toga jesu pokazatelji da je godina sa njegovog stanovišta politički i medijski protekla dobro.
Alatke su mu parlament bez opozicije i hor servilnih medija. Njegove medijske divizije i on lično povremeno obasipaju uvredama medije, organizacije i pojedince koji ne pristaju na igru, ali ih po potrebi stilizuju u "predvodnike kampanje” protiv predsednika kojem je život stalno ugrožen. Time proizvode imaginarni dokaz da predsednik pošteno vlada uprkos izmišljenoj premoći "tajkunskih medija”.
Ta igra je već pomalo potrošena. Ali i pročitana, sudeći po činjenici da Srbija ove godine nije otvorila ni jedno novo poglavlje u pristupnim pregovorima sa Briselom.
- pročitajte još: Godina Vučićeve svevlasti, a sledeća ne mora biti bolja
Paradoksalno, Vućić marginalizacijom i satanizacijom političkih protivnika i kritičkih medija ipak sužava i sopstveni međunarodni manevarski prostor. Za to nisu krivi ni koronavirus, ni Kosovo, ni nova Bajdenova administracija ni "domaći izdajnici i strani plaćenici”. To je njegova lična odgovornost. Verodostojnost je još uvek tvrda politička valuta, mada ne uvek i svima vidljiva i razumljiva.
Smokva i mrak
Aleksandar Vučić se uzalud trudi da pronađe savršenu formulu po kojoj će svoj suštinski autoritarizam medijski i politički našminkati tako da se briselskim posmatračima ukaže kao uzorna demokratija iz kopehagenskih kriterija. Utisak ne može da popravi ni sporadično pojavljivanje ponekog opozicionog političara u emisijama RTS-a koje su izabrane kao "pokazne vežbe pluralizma". Tačnije, kao smokvin list za istinu medijskog mraka. Ništa nije bolje ni sa društvenim mrežama. Tamo su pored naprednjačkih botova najagilniji oni Vučićevi protivnici koje bi poželeo svaki samodržac – zagovornici paranoidnih teza, protivnici vakcinisanja, mrzitelji migranata, šovinisti i psovači svih vrsta.
Dilema u koju se Vučić 2020. sa svojim sistemom vladavine sam upetljao jeste balkansko-hamletovskog tipa: Ako dopusti da prorade institucije i pravna država, te da se civilizuju mediji i izborni uslovi – počeće neminovno da gubi. Ako to ne uradi, ništa od "približavanja” Uniji i dobre pozicije u pregovorima oko Kosova. Sa njim bi onda Srbija bila na putu u večnu čekaonicu, gde bi pravila društvo Turskoj. Nezgodno je jedino što bi tada zajedno sa Vučićem i svi građani Srbije bili pretvoreni u gubitnike.