Strah u podeljenoj Mitrovici
8. septembar 2018.
Što je za Andrića bila spona među ljudima, u Mitrovici je mesto razgraničenja. Most na Ibru koji spaja južnu i severnu Mitrovicu meštani retko koriste. Kažu, samo kad baš moraju. S obe strane mosta pešačke zone, na jednom spomenik knezu Lazaru, na drugom Isi Boljetincu.
Kao da ni ta linija razgraničenja nije dovoljno vidljiva, severnu stranu odvaja i montažna ograda. Meštani kažu da je zvanično obrazloženje da je ograda tu zbog radova, ali nigde niti radnika, niti mašina.
Dve mlade aktivistkinje – jedna sa severa, jedna sa juga – ipak pokušavaju da žive andrićevski. U kultnom prostoru Galerije „Akvarijus“ ispijaju kafe i bistre politiku, bez zadrške u kritici onih na severu, onih na jugu i onih na zapadu.
„Pregovori u Briselu su došli do momenta kada je neophodan kompromis ukoliko se od Srbije očekuje da prizna Kosovo, a to znači ili razmena teritorija ili neka vrste autonomije za Srbe na severu. Kako ja vidim stvari, sada je pitanje šta je od ta dva prihvatljivije za kosovske Albance“, kaže aktivistkinja sa severa.
Nju ćemo ovde zvati Dragana, a njenu koleginicu sa južne strane Ibra Tefta, jer čak i one koje se u svojim zajednicama snažno bore protiv nepravde, u javnosti nerado govore. Nisu, kažu, u pitanju samo one i njihova bezbednost i radna mesta, već i njihove porodice i prijatelji. Zato većina meštana od medija zazire i u tajnosti bije svoje bitke s administracijom, komšijama, sunarodnicima.
„Stvar je vrlo komplikovana i osetljiva za obe strane, ali mislim da albanska strana ne bi želela podelu, da bi reakcija na to bila masovna i da ne bi prošlo bez nasilja“, kaže Tefta u razgovoru sa koleginicom i prijateljicom sa severa.
„A što se tiče autonomije, u albanskoj kosovskoj javnosti postoji utisak, koji ima uporište u zakonodavnom okviru, da Srbi već imaju široku autonomiju u poređenju s drugim manjinama. Međutim, kad govorimo o implementaciji, onda smo vrlo daleko od onoga što je na papiru“, dodaje ona.
„Zato mi se i činilo da, kad su predsednici izneli ovu ideju o podeli, da je to u stvari bio pokušaj da se uplaši kosovska populacija, da kosovski Albanci pomisle da je bolje da se osnuje Zajednica srpskih opština nego da se sprovede razmena teritorija“, nastavlja Dragana.
„A to tog momenta smo i došli upravo zbog percepcije da Srbi već imaju tolika prava i nerazumevanja šta bi zapravo bila ta Zajednica – da bi bez obzira na to koja bi bila njena ovlašćenja ZSO i dalje bila kosovska institucija. A pošto to nije bilo prihvatljivo, sad je podela na stolu“, kaže Dragana.
Pomirenje od ljudi, ne od institucija
Bez obzira na sve igrokaze ovih dana, obe su ubeđene da će se do rešenja ipak doći. Između ostalog, zato što obojica aktuelnih predsednika imaju mandat da to urade. „Pitanje Kosova mora da bude rešeno na obostrano dobro, jer ukoliko ostanemo u ovoj situaciji, Kosovo će se suočiti sa blokadama u svim segmentima – i u evrointegracijama i u NATO integracijama, u svakom segmentu spoljne politike Kosovo će biti zaglavljeno, što će dovesti do porasta frustracije u društvu, a moj strah je da će se ta frustracija izliti na kosovske Srbe. Tako da je situacija bez sporazuma jednako zastrašujuća kao i nasilje koje može proizići iz teritorijalne razmene“, strahuje Dragana.
„Manje me brine šta će biti sa evrointegracijama“, nadovezuje se Tefta. „Više mislim da moramo da pronađemo rešenje zbog nas, zbog ljudi, kako bi reforme mogle da počnu, kako bi integracija ljudi i zajednica zaista mogla da počne, jer ovde niko nije integrisan“, kaže Tefta.
„Tako je, sprovedene su samo administrativne integracije, pa čak ni to u potpunosti. A ljudi žive ne jedni s drugima, nego jedni pored drugih. Vrlo su retka prijateljstva, uglavnom su to dobri kolegijalni odnosi. Pa čak i oni koji su rođeni posle rata se upoznaju kroz projekte nevladinih organizacija. Nema aktivnosti gde bismo mi mogle spontano da se upoznamo“, dodaje Dragana.
Integracije su, kažu, dogovorene na političkom nivou i jednostavno date ljudima, a taj mehanizam u praksi ne donosi rezultate. „Most je odličan primer za to. Mogerini i ekipa su doneli odluku da severna i južna Mitrovica treba da otvore most, ali to je nešto što bi trebalo da ostave gradonačelnicima i ljudima da kažu, evo mi smo sad OK s tim, otvorite most. Čak je i tempo našeg pomirenja diktiran od strane međunarodne zajednice i ljudi koji ne razumeju zamrznuti konflikt koji ovde imamo“, indisponirano nastavlja Dragana.
Zarobljena budućnost
Gde su u tome one i njihovi planovi? Zarobljeni u konfliktu i političkom igrokazu. „Dugoročno sam odlučila samo da živim“, kaže Tefta. „Nedostaje mi malo normalnosti. Rođena sam i živim ovde celog života i onda postaneš vrlo umoran, jer mi smo vrlo mlade i ne bi trebalo da ovoliko diskutujemo i tražimo rešenja za sva ta komplikovana pitanja. Stvarno želim malo da dišem“, priča Tefta.
Najviše ih muči neizvesnost svakog novog dana. „Ne znaš šta će sutra da se dogodi. Prilagodiš se jednoj situaciji, onda se nešto drugo dogodi, pa se prilagođavaš tome. Onda u jedom momentu postane svega previše, pa prestaneš i da reaguješ i počneš da normalizuješ stvari, a to je momenat kad više ništa ne može da vam privuče pažnju.“
I Dragani je poznat taj osećaj. „Da, da, toliko dugo već gledamo odvratno ponašanje političara, da je postalo potpuno normalno i ništa više ne može da te iznenadi. Imaš osećaj da bi trebalo da ti se zgadi, ali nemaš više energije ni za to“, nastavlja Dragana.
Kada se na taj tas dodaju još nezaposlenost i problemi s kojima se ljudi suočavaju na dnevnom nivou, prevagne potpuna nezainteresovanost sugrađana s kojom se stalno bore. „I onda ljudi samo žele da napuste Kosovo i odu u Švedsku recimo“, kaže Tefta. „Stvarno mislim da bi trebalo da nas nagrade nečim za sve što proživljavamo. Evo trajnom vizom! Dali ste toliko mnogo energije i zaslužujete vizu“, dodaje Tefta kroz osmeh, a Dragana je podržava.
„Slažem se, zagovarajmo to!“ „Napišimo projekat!“ Završavaju kafu s osmehom i odlaze – svaka na svoju stranu mosta.