Sve više rasizma u Nemačkoj?

Nemačka 2015/2016. Kroz prozor je ubačena zapaljiva materija. Kanister sa benzinom zapalio se u hodniku. Na ulici stanovnici aplaudiraju sa odobravanjem ili jednostavno ne obraćaju pažnju. Pojedini koji su pomagali izbeglicama, dobijali su pretnje smrću, kao i Danijel Molitor iz jednog izbegličkog centra u Drezdenu. „Već sam dobio dve pretnje. Šta treba, da me razapnu?“

Međutim, napadi postaju sve neobuzdaniji i učestaliji, i to ne samo u istočnoj Nemačkoj, već i u Bavarskoj, Baden-Virtembergu i Severnoj Rajni-Vestfaliji. Statistike Savezne kriminalističke službe beleže drastičan razvoj. Od 2011, kada je zabeleženo 18 napada na domove za izbeglice i potražioce azila, taj broj je 2015. Godini porastao na 900. Samo u malom broju slučajeva, protiv počinilaca se vode procesi.

Operativni centar u Saksoniji koji istražuje krivična dela počinjena od strane desnih ekstremista, preduzima korake protiv počinilaca u toj istočnoj saveznoj pokrajini. Najveći izazov za istražne organe predstavlja to što su počinioci promenili profil, kaže šef centra Bernd Merbic. „Klasičnih desničara u spitfajer-jaknama i dubokim čizmama odavno nema. Sve češće se događa da su počinioci nepoznati policiji, odnosno da se radi o do sada besprekornim građanima, najčešće muškarcima između 18 i 35 godina“, napominje Merbic.

Napadi u ime naroda

Svest o nepravdi je u delu stanovništva očigledno niska, kao što po pravilu pokazuju izjave građana u blizini mesta zločina. Pre godinu dana, kada je došlo do napada na izbeglički centar u Treglicu (Saksonija-Anhalt), protokol slučaja pokazao je neraspoloženje stanovništva, jer, kako su govorili, „ovo s izbeglicama je baš uzelo maha“. Niko se više ne oseća bezbedno, rekao je tada jedan građanin.

Aneta Kahane iz fondacije Amadeu-Antonio koja pruža podršku izbeglicama, užasnuta je takvim izjavama. „Kada se počine takva nasilna dela prema nekoj određenoj kategoriji ljudi, u ovom slučaju prema izbeglicama, onda to izaziva rasizam i nasilje u jednom delu stanovništva.“

Ovakvo postupno povećanje podrške u jednom delu stanovništva, zasluga je potpirivanja od strane političkih huškača, jasno je i Franku Cobelu. On radi pri mobilnom centru Ezra za pomoć žrtvama desničara i rasista u blizini Erfurta. „Ovakvo rasističko raspoloženje u društvu i politici podržava ono što rade počinioci.“ A ovi onda osećaju da je kvazi legitimno to što čine, odnosno da napade izvode „u ime naroda“. Sudski protokoli protiv optuženih pokazuju da oni zaista tako i misle, bez obzira na to što odbrana često govori da su „bili pijani“.

No, kao i mnogi drugi predstavnici nevladinih organizacija, i Aneta Kahane može da potvrdi da se na mestima napada nalazi i „druga strana“, dakle ljudi koji ulažu napore u integraciju izbeglica. Oni, međutim, sve češće moraju da se brane zbog svoje borbe protiv napada i neprijateljstava. „Još uvek je malo uočljivo da ti konflikti prerastaju i u velike porodične konflikte“, kaže Kahane i ne nada se da bi nešto moglo da se promeni u pozitivnom smislu. „To se ne može sada brzo prigušiti i okončati, jer Nemačka ima značajan potencijal za čistim rasizmom.“ Proces promena će tako – još potrajati.

Tužna istorija napada

Takvim procenama u prilog govore i napadi na domove za izbeglice koji se događaju već 25 godina. Prvi su se dogodili početkom devedesetih u gradovima kao što su Hojersverda, Rostok, Ašafenburg, Špajer i Imenhauzen. Godine 1991. su u Severnoj Rajni-Vestfaliji dve devojčice od šest i osam godina pretprele teške opekotine. U Libeku je 1996. desetoro ljudi stradalo u požaru u jednom izbegličkom centru. Za taj zločin niko do sada nije odgovarao.

U podmetnutom požaru u Ludvigshafenu, deca su pretrpjela teške opekotine jer nisu na vreme izvučena na sigurno. Narednih godina povećali su se napadi na izbeglice i podmetanja požara. Policija, državna tužilaštva, organizacija Pro azil i fondacija Amedeu-Antonio popunile su stotine stranica napadima na izbegličke centre.

A od kada dolazi sve više izbeglica – sve su učestaliji i napadi. Napadi se ne događaju samo na zgrade u kojima se planira da se otvori neki prihvatni centar, već se napadaju i već naseljeni centri za izbeglice. Napadači su sve brutalniji. „Zbog takvog stanja, mnoge izbeglice plaše se da uopšte izađu na ulicu i napuste izbegličke domove“, kaže Frank Cobel. „Njihovo kretanje u potpunosti je ograničeno“, primjećuje Cobel i zaključuje da je integracija izbeglica u nemačko društvo u ovakvim okolnostima – nemoguća.