Takmičenje za najboljeg Tuđmana
21. decembar 2019.
U trku za ulazak u predsednički ured na Pantovčaku krenulo je jedanaest kandidata. Domaći mediji i ankete kao dosta izjednačene favorite navode predsednicu Kolindu Grabar-Kitarović (HDZ), bivšeg premijera Zorana Milanovića (SDP) i nekadašnjeg HDZ-ovca, danas nezavisnog kandidata Miroslava Škora, pevača i preduzetnika iza kojeg je stala grupa desničarskih stranaka.
Analitičari gotovo jedinstveno odbacuju mogućnost izbora predsednika u prvom izbornom krugu pa se razmatraju projekcije u kojima bi građani u drugom krugu birali između levog i desnog ili dvoje desnih kandidata.
Troje vodećih tokom kampanje takmičili su se u tumačenjima politika „oca domovine“ – prvog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana. Dvadeset godina nakon smrti, Tuđman je tako bio glavna moneta za kupovinu desnijih birača.
Škoro je otvoreno prizivao glasove HDZ-ovaca nezadovoljnih politikom premijera Andreja Plenkovića, a podršku mu je dao i Tuđmanov sin Stjepan. Osim toga, u njegovu su kampanju upregnuti ljudi koji su pre pet godina stajali oko Kolinde Grabar-Kitarović pa je prisutna i teza da se radi o „hakovanju“ HDZ-a.
Škoro je optužio protivkandidatkinju jer nije kao predsednica pomilovala Tomislava Merčepa. Taj je, podsetimo, ratni zapovednik osuđen na sedam godina zatvora jer nije sprečio zločine nad srpskim civilima.
Nema bitnih tema
S druge strane, pred predsedničke izbore u drugoj najsiromašnijoj državi Evropske unije gotovo da nismo čuli ništa o poniženim penzionerima ili kolapsu zdravstva u kojem čak i najteži pacijenti mesecima čekaju na dijagnostiku i terapiju.
Istina, ovlašćenja hrvatskog predsednika su izuzetno mala, a „fikus“, kako ga mnogi zovu, svodi se tek na manju ili veću iritaciju za premijera. Zna to i bivši premijer Milanović pa je biračima ponudio tek „normalnog predsednika“ koji će se boriti za građansku Hrvatsku. Svestan da je ostao zapamćen po nadmenom stilu upravljanja državom, u predizborne aktivnosti je uključio i učestalo posipanje pepelom pa su mu mnogi zamerili da se najviše bavio – sobom.
Grabar-Kitarović je u kampanju unela teme pogodnije za kakvu latinoameričku državu pa se pohvalila da zna da puca iz vatrenog oružja te da se svojih lojalnih prijatelja neće odreći čak ni ako budu pravosnažno osuđeni za korupciju.
„Imam dogovore s nekim državama, da nam Hrvati odu na obuku negde drugde i da se vrate u Hrvatsku, da rade preko interneta u nekoj drugoj državi, a u Hrvatskoj zarađuju osam hiljada evra. Zamislite šta to znači za naše mlade”, pohvalila se tokom osebujnog govora u Osijeku. No malo ko je poverovao u ovo obećanje, a predsednica je uvučena u još jednu spiralu javnog izrugivanja iz koje se izvukla neočekivano pribranim nastupom u debati na javnoj televiziji.
Ko su drugi kandidati?
U glavnoj izbornoj kombinaciji dosta dugo se držao i bivši sudija Mislav Kolakušić, nezavisni evropski poslanik. Njegov program se temelji na objedinjavanju najvažnijih državnih funkcija upravo u njemu samom, a najavljivao je i preseljenje na Pantovčak zajedno s porodicom što do sada nije učinio ni jedan hrvatski predsednik. Objavio je i da će plata koju će primati biti minimalno 70.000 kuna (oko 9,5 hiljada evra).
Kolakušiću, koji bi državne probleme rešavao „mačem i ognjem“, analitičari dodjeljuju razočarane i obespravljene birače kojima se i uređena diktatura čini prihvatljivijom od agonije nepravde i siromaštva koju žive.
Kako se sama predstavlja, intelektualka i teoretičarka Katarina Peović (Radnička fronta) takođe želi da zastupa obespravljene i siromašne radnike pa biračima predlaže „socijalizam 21. veka“ ne skrivajući fascinaciju privrednim rastom nekadašnje Jugoslavije.
Ne treba zaboraviti da je socijalizam u Hrvatskoj teško gubio kad god je došlo do zaokruživanja listića, iako je jugonostalgija gotovo opipljiva. No Peović ionako tvrdi da su izbori tek platforma za uzlet njene politike i novookupljene hrvatske levice koja bi na ove prostore trebalo da donese pravednije društvo.
Treća žena čije će ime biti na listiću je Dalija Orešković (START), bivša predsednica Povereništva za utvrđivanje sukoba interesa, čiji se minuli rad u javnosti doživljava uzornim. No, reći će mnogi, previše je pristojna i nedostaje joj političkog erosa i ideja kojima može „zapaliti“ birače.
Kandidat koji to nije
Jedinstveni takmac koji, jasno je, ne želi da bude predsednik je Dario Juričan. Reč je o reditelju filma o palom tajkunu Ivici Todoriću koji je za svoju kampanju ovoga puta izabrao drugu metu – korupcijskim aferama označenog zagrebačkog gradonačelnika Milana Bandića.
U maniru stand up komičara građanima je obećavao korupciju i društvo u kojem će baš svako moći da krade. Čak je i legalnim putem pokušao da promeniti ime u „Milan Bandić“, a za sebe je govorio da „veruje u malog čoveka, to obično korumpirano smeće“.
Iako su mu nastupi povremeno bili nezreli i banalni, Juričan je uspeo u svom naumu – javnost je više nego ikad svesna mutnih poslova koji se događaju u Zagrebu i s nestrpljenjem očekuje njegov novi film. Znakovito zvuči njegova poruka zagrebačkom gradonačelniku: „Ti si moj novi Ivica Todorić. Gotovo je!“
Začepiti nos ili glasati za najbolje?
Pobednik će, ponavljalo se u analizama tokom kampanje, biti kandidat koji uspe da osvoji najveći broj nezadovoljnika izvan svog stranačkog jata pri čemu ne treba zanemariti moć najjače stranačke mreže koju poseduje HDZ.
Među obrazovanijim biračima, koji glasanje smatraju svojom dužnošću, češće se čuje da će „začepiti nos i zaokružiti“ pa će glasati protiv najgore opcije u nedostatku idealnog kandidata.
Drugi se pak vode ekonomikom glasanja pa, iako simpatišu nekoga od „malih“ kandidata, svoj glas čuvaju za nekoga od anketnih favorita. A to je pak glasanje iz straha koje na vlasti čuva jedne te iste, moglo se čuti od onih koji znaju da u ovoj trci, za sada, nemaju šanse.