„Talibani bi mi odsekli glavu“
13. decembar 2019.
Šik košulja, crne pantalone. Kais Džalal* sedi u svojoj kancelariji pred laptopom. Duga brada mu sija, kosa je sveže podšišana. Na ekranu se pojavljuje fotografija. Isti čovek, nešto mlađi, brada stara samo nekoliko dana. Nosi maskirnu jaknu, odeća mu je prašnjava.
Budnim očima Kais Džalal gleda svoju sliku od onda. To onda je za njega sada – stari život. Život lokalnog pomagača.
Bundesver lokalnim pomagačima zove civile koji su angažovani u njihovim inostranim misijama – kao prevodioci, čuvari, vozači. Džalal je imao 18 godina kada im se javio kao prevodilac. Tokom narednih šest godina pratio je nemačke vojnike svuda gde im je bio potreban. Danju i noću, pa i u regionima gde su se vodile borbe.
„U početku, kada su mi dali pancirni prsluk i šlem, nisam imao dobar osećaj. Samo sam mislio: Bože, kuda li sada vozimo?“
Otada ga je pratio strah prilikom svakog izlaska na teren. Posebno nakon što se bezbednosna situacija dosta pogoršala posle 2010. godine. No, ni to ga nije zaustavilo. „Doživeo sam strašne stvari. Rođen sam u ratu, odrastao sam u ratu, i tako sam šest godina radio za Bundesver u ratu.“
Poseban značaj
Lokalni pomagači podržavaju Bundesver i druge međunarodne organizacije kao što je Društvo za međunarodnu saradnju GIZ. No, u Avganistanu je sve bilo malo drukčije.
„To je fragmentirano, ratom izmoždeno, društvo sa velikim konfliktnim i nasilnim potencijalom i sa većim brojem državnih i nedržavnih protagonista nego u bilo kojoj ranijoj akciji Bundesvera“, kaže Vinfrid Nahtvaj, stručnjak za bezbednosnu politiku. „tamo lokalni pomagači imaju poseban značaj“.
Takvih pomagača tamo i danas ima oko 1.600, iako je misija ISAF zvanično obustavljena još 2014. godine.
I Kais Džalal je osetio koliko im je potreban – na terenu je sa Bundesverom provodio i po 16 dana u komadu, spavao sa nemačkim vojnicima u istom šatoru, pregovarao sa plemenskim glavešinama, posredovao između Bundesvera i avganistanske armije. Za ljude iz njegovog sela je ubrzo postao neko ko pripada četi stranih vojnika. A to je po njega postalo vrlo opasno.
Kolaborant, nevernik, izdajnik
„Da su Talibani mogli, odmah bi mi odsekli glavu. Ali, i mnogi vernici su bili protiv mene. Za njih sam bio kolaborant, nevernik, izdajnik. To su reči koje sam često čuo.“ Kada je ulazio u džamiju da se moli, ljudi su ga izbegavali, nisu hteli da sede pored njega. Za njih je bio „prljav“. „Molio sam se, ali sâm.“
Posle šest godina sa Bundesverom, Kais Džalal je zamolio pretpostavljene da njega i porodicu povedu u Nemačku. Uspeo je da izađe iz Avganistana kao deo posebnog imigracionog programa za lokalne pomagače.
Kada je stigao u Nemačku položio je maturski ispit sa odličnim prosekom, našao posao u Zavodu za strance u Lajpcigu i danas sam finansira svoju porodicu. Nikada nije želeo da bude zavistan od države. I pored toga nije srećan, jer je njegova dozvola boravka ograničena na pet godina.
„Šta će se desiti kada prođe još ta jedna godina? Šta će biti sa budućnošću moje dece? Moje porodice? Sa mojom budućnošću? Ne možemo natrag u Avganistan.“ On je u Avganistanu ostavio sve kako bi u Nemačkoj počeo novi život u sigurnosti. „Ali, mi ovde ne možemo da ostanemo, već samo da se zadržimo.“
Za njega su posebno bolne odredbe koje važe za njega i razlikuju se od odredbi koje važe „za obične izbeglice“ o kojima se inače stara na radnom mestu. Njima je, recimo, potrebno da samo tri godine uplaćuju u penzionu kasu da bi ispunili uslove za neograničenu boravišnu dozvolu. A on ima rok od pet godina.
Kais Džalal zatvara laptop, seda u automobil i odlazi kući. On živi u Magdeburgu udaljenom 330 kilometara. Svakog jutra ustaje u četiri sata da bi na vreme stigao na posao. No, nije mu dozvoljeno da se preseli u Lajpcig koji se nalazi u drugoj saveznoj pokrajini. Takav mu je boravišni status.
Ljudsko rešenje
Vrata stana na četvrtom spratu u jednom soliteru u Magedburgu se otvaraju, Kaisa radosno pozdravljaju četvorogodišnja kćerka i trogodišnji sin – na nemačkom, jer njega sada govore bolje od maternjeg jezika. Kais iscrpljen seda sa šoljom kafe na sofu.
„Zahvalan sam Nemačkoj; neću nikakve poklone i hoću da radim. Ali se nadam da će Ministarstvo unutrašnjih poslova za nas lokalne pomagače koji smo u Nemačkoj sa svojim porodicama, naći ljudsko i dostojanstveno rešenje.“
Jer, on i njegova porodica će osećati da su zaista pristigli u Nemačku samo ako bude izvesno da tu mogu i da zauvek ostanu.
Kais Džalal je ubeđen da je u Avganistanu mnogo učinio za Nemačku – da je rizikovao i život. Sada je Ministarstvo spoljnih poslova odlučilo da produži dozvole boravka za bivše pomagače i to do kraja 2021. godine.
To je mala uteha. Za dve godine će ponovo biti postavljeno pitanje koliko Nemačka hoće da učini za njega i druge bivše pomagače Bundesvera kako bi im omogućila novi život u novoj domovini.
*pravo ime poznato redakciji