Tempirana bomba na granici
7. maj 2019.
Kod Altagrasije Tamajo je puna kuća. U trideset soba unajmljenog smeštaja u severnom meksičkom gradu Meksikaliju ta aktivistkinja je smestila 141 izbeglicu iz Centralne Amerike. Nove koje dolaze često je prinuđena da odbije jer više nema mesta.
Srećom, njen kolega Santjago Rejkoza je nedavno u blizini unajmio jedno staro pozorište i pretvorio ga u smeštaj za izbeglice. Tu su pre svega smešteni mladi muškarci. Oronulo pozorište nije idealno, ali bolje je i to nego spavati u parku uzavrelog pustinjskog grada, što se često i dešava.
U tom pograničnom gradu za migrante ima 2.000 mesta za smeštaj. Ali kao i u susednoj Tihuani, to više nije dovoljno. Otkako izbeglice dolaze u velikim grupama, SAD sve više ljudi vraćaju nazad u Meksiko koji proglašavaju za sigurnu zemlju.
Plen za krijumčare, dilere i makroe
Oni koji traže azil u SAD na odgovor više ne čekaju u toj zemlji, već u Meksiku – i to mesecima. Često su bez dokumenata, posla i prava na školovanje ili studiranje. Lak plen za krijumčare, dilere droge i makroe.
Istovremeno meksička vlada je obustavila podršku svakoj vrsti smeštaja, od jaslica do domova za izbeglice. Za Altagrasiju Tamajo je zato prikupljanje donacija postalo veliki izazov. Solidarnost lokalnog stanovništva polako nestaje, ljudi se navikavaju na migrante koji prose, dok desničarske grupe putem interneta šire ksenofobične poruke.
Mnogima ne preostaje ništa drugo nego da od migranata traže mali doprinos za smeštaj – kako bi barem struja, zakup i voda mogli da se plate. „Na granici nastaje tempirana bomba“, upozorava Tamajo.
Granica SAD je udaljena samo nekoliko stotina metara od ove zgrade. Ali za većinu migranata ovde se završava opasna odiseja. Tako je i sa 12-godišnjom Hilari Velaskez koja je sa majkom i dva mlađa brata u februaru sa jednom izbegličkom kolonom napustila Honduras.
Vitka i bistra Hilari dopala se navodno šefu jedne kriminalne bande u njenom rodnom gradu San Pedro Sula. On je tražio od njene majke da mu je da. Hilari je bilo sasvim jasno šta bi to značilo: silovanje, rana trudnoća i prekid školovanja. Pri tom ona želi da bude medicinska sestra kao i njena mama.
Porodica se preselila u drugi grad, ali banda je na sve strane prisutna i dobro umrežena. I tamo su ih pronašli. Prijaviti slučaj policiji bio bi smrtna kazna u zemlji u kojoj su država i policija povezani sa kriminalom. Porodici nije preostalo ništa drugo nego da brzo beži.
„Dobićemo azil tek kada umremo“
Porodica Velaskez je podnela zahtev za azil i prvi razgovor dobiće krajem maja – ne u Kaleksiku, u Kaliforniji, koji je preko puta Meksikalija, već u dve stotine kilometara udaljenom San Dijegu. Hilari je zbunjena: „Kako bez novca da dođemo tamo? Zašto nam postavljaju toliko prepreka na put? Mislim da ćemo dobiti azil tek kada umremo.“
Najgore na čitavom tom putu nisu bili sati hodanja pod uzavrelim suncem, ni pretnje meksičkih policajaca da će ih deportovati, ni noći pod plastičnim ceradama. „Najgore od svega je čekanje toliko blizu cilja“, kaže Hilari.
„To je taktika iscrpljivanja, kako bi se potražioci azila primorali da odustanu“, kaže Keli Ovetrton iz američke humanitarne organizacije Border Kindness. Ona pre svega nabavlja hranu i lekove za decu i pomaže porodicama da se izbore sa birokratskom džunglom meksičkih i američkih službi.
SAD su prema ustavu obavezne da dozvole ljudima podnošenje zahteva za azil. Međutim predsednik SAD Donald Tramp gotovo svakodnevno uvodi nove sankcije kako bi to sprečio – tako što recimo želi da naplaćuje zahteve za azil.
Pri tom je Meksiko sve više na udaru, iako većina izbeglica više ne dolazi iz Meksika, već iz čitave Centralne Amerike, dakle iz zemalja koje su osamdesetih godine bile destabilizovane zbog ratova koje su SAD pokretale preko lokalnih eksponenata.
Meksiko nije rešenje
Najviše ispašta Meksiko kao tranzitna zemlja: kada predsednik Andres Manuel Lopez Obrador poštuje konvenciju UN i prava migranata, Tramp je besan i preti da će zatvoriti zajedničku granicu, od koje zavisi 80 odsto meksičke spoljne trgovine.
Ukoliko meksičke vlasti deportuju migrante, Tramp aplaudira, a protestuju Ujedinjenje nacije i organizacije za zaštitu ljudskih prava. Lopez Obrador pokušava da reši kvadraturu kruga: „Ostani u Meksiku“, naziv je programa kojim izbeglice pokušava da zadrži u Meksiku, obećavajući im dozvolu boravka i radno mesto, ukoliko žele da ostanu u južnim saveznim zemljama. Ali problem je što ta ideja ne funkcioniše.
Izbeglice žele u SAD, gde se bolje zarađuje i gde žive članovi njihovih porodica. Kako bi udovoljio predsedniku SAD, Meksiko sakuplja migrante na jugu zemlje. Tamo su smešteni u izbegličkim logorima gde im obećavaju vizu i posao. Stroga kontrola na ulicama trebalo bi da spreči da ilegalno dođu na sever zemlje.
Meksiko kao istureni granični prelaz – tu ulogu je prihvatio još prethodnik Enrike Pena Nijeto. Ali to je neprijatno za levičara Lopeza Obradora koji sebe vidi kao humanistu.
Krajem aprila došlo je do pobune kada su stotine izbeglica u prenatrpanom izbegličkom kampu pogubile nerve i strpljenje. Svet su obišle dramatične slike policajaca koji majkama otimaju dečija kolica kako bi sprečili bekstvo. Nije slučajno da je to izgledalo kao bekstvo iz zatvora. Jer onaj ko se kreće bez vize, rizikuje da bude deportovan i mora da se krije kao težak kriminalac.
Samo u januaru i februaru, Meksiko je deportovao 13.643 migranata – više nego SAD. „Izbeglice su igračka politike“, kaže Tamajo. Preko leđa izbeglica, dodaje, možete da pobeđujete na izborima i da nabacujete poslove bezbednosnoj industriji – kao što je zid na granici, Trampov omiljeni projekat. „Ali on neće moći da ih spreči jer većina izbeglice nema drugog izbora.“