O čemu je razmišljao Aleksandar Vučić dok je, po sopstvenom iskazu, noću cunjao ulicama Menhetna i gledao izloge knjižara? O tome šta će reći važnim čikama („imao sam mnogo dubinskih razgovora sa ljudima koji odlučuju“)? Ili o tome kako će građanima Srbije prodati ono što važne čike kažu, a što svi znaju bar deset godina („čini mi se da oni tvrdo stoje na poštovanju principa očuvanja nezavisnosti Kosova“)?
Misteriozni put u Njujork, baš kao i to što zapadne diplomate skoro svakodnevno sleću na aerodrome „Nikola Tesla“ i „Adem Jašari“, govori da je pesak u satu skoro iscureo. Deluje da Vučić dobro zna kako izgleda dil i šta će uskoro morati da predstavi građanima kao „istorijski kompromis Srba i Albanaca“.
Njegova je nevolja u diskrepanci između očekivanja i realnosti, diskrepanci na čijem je stvaranju prilježno radio ceo svoj politički život. Neće biti podele Kosova niti razmene teritorija. Neće moći da se izvrda stolica Prištine u Ujedinjenim nacijama, možda prvo posmatračka dok se u široj geopolitičkoj igri Rusi ne privole da definitivno puste Kosovo u klub. Vučić će malo šta dobiti osim zdravorazumskih stvari kao što su manjinska prava, zaštita kulturnih dobara i imovine, Zajednica srpskih opština koja je potpisana pre pet godina i novo obećanje o blistavoj evropskoj budućnosti.
Ovo je terminalna faza dosadašnje Vučićeve kosovske politike koju, u agoniji, pokušava da našminka medijskim nastupom, redom pohvala samom sebi i redom kuknjave jer „nas niko ne razume“. Vučić je bio ministar cenzure tokom rata, podržavao je čuveni miting „Kosovo za patike“, i sa premijerske funkcije je ponavljao da „ne da Gazivode“. Vučić je bio sve, ali bi takođe da ostane sve i kada proguta kosovsku žabu.
Zato sada bije iz svih oružja ne bi li ukazao da se lavovski borio, da je pokucao na sva vrata, ali da ne treba očekivati bogzna šta jer „biće veliki pritisak na Srbiju sa različitih strana“. Poslovičnu žabu treba dobro ugojiti jer će tako tobožnja državnička veličina izgledati još veća.
April u Beogradu će predsedniku pokušati da zagorča i opozicija koja se po pitanju Kosova deli u tri grupe: budale koje bi u rat, salonske nacionaliste sa tlapnjama o zamrznutom konfliktu kojim bi se čekalo nešto (niko ne kaže šta), i tzv. građansku opoziciju koja je otišla da odnese tetki lek dok Vučić guta žabu. Ovi poslednji tu i tamo ponavljaju bajku kako su oni čuvali Kosovo bolje od Vučića i da bi isposlovali povoljniji sporazum mada u to ni sami ne veruju.
Ako se zbilja bude došlo do referendumskog izjašnjavanja – premda nema naznaka da već sada neko od Srbije traži izmenu Ustava u pogledu Kosova – ta će igranka i njena medijska priprema pojesti sve ostale teme u Srbiji ove godine. A tema ima bezbroj, od glajhšaltovanih medija i institucija do niza kriminalnih afera naprednjačkog establišmenta.
Vučić zna da će, čim se osuši mastilo na sveobuhvatnom sporazumu o normalizaciji, proći dugogodišnji medeni mesec sa evropskim liderima tokom kojeg su ga tapšali po ramenu kao stub stabilnosti i žmurili na gaženje svih boljih običaja u Srbiji. Tada će se videti od kog je autokratskog štofa skrojen – onog kao Đukanović ili onog kao Gruevski.