Teror NSU: Zašto su i mediji zakazali?
11. septembar 2020.
Jedanaest godina je policija tapkala u mestu: zašto je 9. septembra 2000. pucano na Envera Šimšeka koji je dva dana kasnije umro? Zašto je 13. juna 2001. ubijen Abdurahim Ozudogru? Zašto je 27. juna 2001. ubijen Sulejman Taškopru iz istog oružja? Do 2006. na isti način je ubijeno još šest muškaraca poreklom iz Turske i Grčke. Gotovo niko nije pretpostavljao da ubistva imaju rasističku pozadinu.
I mediji su većinom bili slepi. Sve do 4. novembra 2011. kad se teroristička grupa „Nacionalsocijalističko podzemlje“ sama otkrila hvaleći se svojim nizom ubistava u jednom stravičnom videu. Snage bezbednosti i mediji su se onda zgražavali nad sopstvenim neuspehom. Kako je bilo moguće da se počinioci zločina toliko dugo traže gotovo isključivo u porodičnom okruženju žrtava i među članovima organizovanog kriminala?
Više istražnih odbora Bundestaga bavilo se analizom neslavne uloge policije i Ustanove za zaštitu ustavnog poretka. Pogled na medije skrenula je Fondacija Oto Brener studijom o izveštavanju o ubistvima NSU koja je objavljena 2015. Zaključak je bio porazan. „Mediji su, uz retke izuzetke, potpuno nekritički sledili policijska nagađanja“, kaže za DW jedna od autorki studije Elke Gritman.
Neprihvatljive asocijacije
Mediji su dakle prenosili policijska nagađanja „koja su uvek išla u smeru kriminala i organizovanog kriminala žrtava“, kaže ona. Naročito upadljivo je korišćenje pojma „Döner-Mord“ (Doner-ubistvo, po turskom pečenju s ražnja Doner-kebab). Time su tabloidi, ali i takozvani ozbiljni mediji, godinama nastojali da ono što je neshvatljivo i neobjašnjivo svedu na jednostavan, zajednički imenitelj. Neke žrtve su zaista radile u pečenjarama u kojima se prodaju i Doner-kebabi. Ali, tim pojmom je „ubijenima oduzeta individualnost“, ocenjuje se se u studiji.
Danas, kada se radi o mogućoj ili očigledno rasističkoj pozadini nekog zločina, mediji više ne izveštavaju s tako malo senzibiliteta i toliko mnogo diskriminacije, kao što su to dugo činili u vezi s ubistvima terorističke grupe NSU. „Postoji kritička orijentacija, kritička provera policijskog rada“, kaže Elke Gritman, inače profesorka za medije i društvo na Institutu za novinarstvo na Visokoj školi Magdeburg-Štendal.
Napredak se vidi i kod izveštavanja o suđenju napadaču na sinagogu u Haleu. Tamo je jedan muškarac u oktobru 2019. Nameravoa da izvrši masakr u sinagogi. U izveštajima se preispitivalo i to „kako se policija odnosila prema žrtvama“. Kod izveštavanja o ubistvima grupe NSU o tome nije bilo ni govora, što je prikazano i u spomenutoj studiji Fondacije Oto Brener.
Pozitivan razvoj registrovao je i Tanjev Šulc. Kao urednik u novinama Zidoječ cajtung on je izveštavao i o suđenju grupi NSU, a od 2016. predaje novinarstvo na Univerzitetu u Majncu. Njegov je utisak da se mnogi urednici trude da izveštavanje bude bolje nego u vreme ubistava NSU. „Više se sluša šta kažu pogođeni, tvrdnje vlasti se sa više kritike posmatraju i dublje se zaviruje u desno-ekstremnu scenu.“ Porasla je i senzibilnost za pisanje imena koja nisu tipično nemačka.
Atentat u Hanauu i „šiša-ubistva“
Ipak, i dalje ima loših primera, kaže za DW Tanjev Šulc, koji je 2018. objavio i knjigu o tome kako je država zakazala u slučaju NSU. On navodi slučaj rasistički motivisanog ubistva u Hanauu u kojem je bilo devet žrtava, nakon čega je počinilac ubio svoju majku i sebe. Pisalo se o „šiša-ubistvima“, jer je jedno od mesta zločina bio jedan „šiša-bar“. Ipak, srećom, kako navodi Šulc, brzo se javio i protest protiv takvog načina pisanja.
Njegova koleginica Elke Gritman s Visoke škole Magdeburg-Štendal smatra da, kada se koriste izrazi kao što je „Doner-ubistvo“, dolazi do „dehumanizacije žrtava“. „Time se ujedno sugeriše da bi počinilac zločina mogao da bude iz okruženja žrtve.“ Ona slično karakteriše i pojmove „paralelna društva“ ili „zid ćutanja“, koji su se mogli čuti u vreme kad istraga o ubistvima NSU nije napredovala.
Ipak, i Tanjev Šulc i Elke Gritman smatraju da su mediji iz sopstvenih grešaka nešto naučili. Kao potvrdu toga navode izveštavanje sa suđenja napadaču iz Halea. Tu se vidi da i pogođeni i rodbina žrtava dolaze do izražaja kao osobe koje daju izjave. Postoji „više empatije“ nego u izveštavanju o ubistvima NSU, kaže Elke Gritman.