To je satira – šta drugo!
Najpre da kažem da i ja smatram da „Uvredljiva pesma“ (Schmähgedichtes), koju je izrecitovao Jan Bemerman u emisiji ZDF-a „Neo Royale“ – udara ispod pojasa, prelazi sve granice i da je neukusna. U to nema sumnje. Pa ipak je jasno da je to satira. A šta drugo?
Pesma nije objavljena u nekom književnom časopisu, već u satiričnoj emisiji. Tu se može i mora očekivati zaoštravanje, preterivanje i prelazak granica. Od toga satira živi, ona je više od običnog vica. Satira je umetnički izraz koji ironijom, preterivanjem i ismevanjem kritikuje pojedince ili situacije u nameri da polarizuje. Pri tom je dozvoljeno da nekome presedne smeh – iako je mene lično emisija ZDF-a zaista naterala na smeh: ne „Uvredljiva pesma“, koju, kao što rekoh, smatram neukusnom, već kompletan skeč koji ne samo da je vešto i rafinirano osmišljen i originalno izveden, već je otvorio važnu diskusiju u društvu.
„To što sada dolazi je zabranjeno...“
Već sam uvod u temu bio je dobar. Jan Bemerman odrecitovao je pesmu uz upozorenje: „Ono što sada sledi je zabranjeno, to se ne bi smelo da se radi. Takva uvredljiva kritika mogla bi da bude kažnjena, a čitav sadržaj uklonjen iz programa...“ Što se i desilo: ZDF je izbrisao delove emisije iz medijateke na internetu. Bila je to isplanirana provokacija i jasna namera kreatora emisije. Bilo je to „proračunato kršenje zakona“, kako je to za DW rekao kelnski advokat specijalizovan za medije Markus Kompa. Smatram da je to genijalan, satirično-medijski potez.
„Uvredljiva pesma“ ima svoju predistoriju. Odnosi se na prethodno objavljenu satiričnu emisiju NDR-a pod nazivom 'extra3' u kojoj je objavljena pesma koja kritikuje i ismeva cenzuru i gušenje slobode mišljenja, govora i izražavanja u Turskoj. Iako je to bila satira, koja je u Nemačkoj bez sumnje dozvoljena, turski predsednik Erdogan je zbog toga pozvao na razgovor nemačkog ambasadora u Turskoj i zatražio da se sporni sadržaj izbriše. Tek nakon sedam dana nemačka vlada zauzela je stav po tom pitanju, otvoreno braneći slobodu izražavanja i medija u Nemačkoj.
Šta satira u Nemačkoj sme, a šta ne sme?
Bemermanov skeč je rafinirano i zagonetno okrenuo celu priču kroz preteranu i krajnje apsurdnu „Uvredljivu pesmu“, koju čak ni najveći Erdoganovi kritičari ne bi smeli da uzmu zdravo za gotovo. Uprkos nesporno uvredljivih formulacija, cilj pesme nije uvreda sa elementima klevete. U pesmi se samo satirično kritikuje diktatorsko ophođenje turskog predsednika prema slobodi mišljenja i izražavanja, kao i njegov pokušaj da tu slobodu torpeduje i u Nemačkoj – kao u slučaju emisije „extra 3“.
Upravo to od Bemermanovog skeča pravi najčistiju satiru. To nije samo lekcija o granicama satire (mogla bi zaista da posluži kao primer za studente novinarstva), već pokazuje i koliko satira može da bude moćna kada upire prstom u političke i društvene rane. Demokratska društva u stanju su da takvu satiru izdrže.