Svako ko s vremena na vreme pogleda krimić poznaje princip „dobar policajac, loš policajac“. Sa Donaldom Trampom je ovaj princip pronašao put u međunarodnu politiku. Jedinstveno je, međutim, što Donald Tramp jednovremeno otelotvoruje i dobrog i lošeg policajca.
U slučaju Severne Koreje je ova – prirodna? glumljena? – podvojena ličnost ipak dovela do održavanja samita sa međunarodno maksimalno izolovanim diktatorom jedne komunističke nasledne monarhije čak i ako se do sada ne može govoriti o konkretnim rezultatima.
Čini se da Tramp prati isti scenario u slučaju Irana. Još odjekuju pretnje iz poslednjeg duela na Tviteru, kada je Tramp pripretio Iranu neviđenom katastrofom, a evo njega gde menja ploču.
Prije svega: Skoro tri meseca nakon američkog izlaska iz Atomskog sporazuma iranska ekonomija je već teško pogođena. Pritisak na vlasti u Teheranu je ogroman i iznutra, sa skoro svakodnevnim demonstracijama u celoj zemlji. Tek naredne sedmice na snagu stupaju američke finansijske sankcije, ali je iranska valuta već izgubila dve trećine vrednosti.
Činovnici američkog Stejt dipartmenta kao i Ministarstva finansija razmileli su se po svetu kako bi jasno poručili kakve bolne posledice bi mogao imati uvoz iranske nafte nakon četvrtog novembra, kada na snagu stupa nova runda sankcija. Narudžbe se masovno otkazuju, a izvoz nafte je od životne važnosti za iransku državu.
Sve je jasnije da pritisak SAD nema za cilj samo promenu iranskog ponašanja. Pre se čini da Bela kuća teži promeni režima.
Da li je istup Trampa na konferenciji za novinare promena kursa? Tramp postaje dobar policajac. Predlaže sastanak sa iranskim predsednikom Hasanom Rohanijem – „bez preduslova“.
Igra sa štapom i šargarepom možda funkcioniše u sektoru nekretnina i možda je uspela i u slučaju Severne Koreje. No u slučaju Irana šanse za uspeh su rđave.
Prvo, Tramp je već ranije tražio razgovor sa Rohanijem – prema iranskim navodima, osam puta na marginama zasedanja Generalne skupštine UN prošle godine.
Drugo, američka administracija govori različitim glasovima. Ministar spoljnih poslova Majk Pompeo recimo navodi niz uslova za takav sastanak.
Treće, Iran nije ni blizu izolovan kao Severna Koreja. Rohani upravo iza sebe ima putovanje po Evropi.
Četvrto, Rohaniju nisu potrebne fotografije sastanka sa Trampom za propagandne ciljeve ili za svoj politički ego. Jer religijski vođa Ali Hamenei bi od takvog susreta mogao napraviti više problema nego ih što se sastankom može rešiti.
I s obzirom na to peto: Zašto bi Rohani pregovarao sa SAD o novom atomskom ugovoru kada je Tramp upravo prekršio postojeći i izašao iz njega? Zbog toga je i iranska reakcija sledeća: Pre jednog takvog sastanka SAD bi morale da se vrate u sporazum koji su napustile u maju.
I to sve pod uslovom da kontroverzni policajac iz Bele kuće zaista ima interes za dogovorom sa Iranom. Njegove sveže akvizicije u administraciji, ministar spoljnih poslova Pompeo i nacionalni savetnik za bezbednost Džon Bolton, čine se skloniji tome da Iran prisile na kapitulaciju.
U vezi sa tim se isplati pogled u retrovizor: Pre skoro godinu dana je Bolton – tad još nije bio savetnik – predstavio detaljan plan za izlazak iz Atomskog sporazuma. U tom predlogu je pisalo da Iran, nakon što SAD napuste sporazum, „verovatno neće težiti daljim pregovorima“, ali da bi američka administracija „mogla da tu mogućnost retorički drži otvorenom“.
U principu bi bilo dobro kada bi između Vašingtona i Teherana bio uspostavljen dijalog. Jer u sadašnjoj toksičnoj atmosferi bi pogrešna kalkulacija u brojnim žarištima između Sirije, Jemena, Iraka i Hormuškog moreuza mogla voditi do katastrofe. Možda bi se kontakt mogao uspostaviti klasično, preko diplomatskih kanala koji su proteklih meseci sistematski prekinuti. Održivo, zrelo i promišljeno, a ne kao fusnota na jednoj konferenciji za štampu.