Trauma, godinu dana nakon napada na sinagogu
9. oktobar 2020.Devetog oktobra 2019. Jevrejska zajednica u nemačkom Haleu slavi Jom Kipur, najveći jevrejski praznik. Nešto pre 12 časova ljudi okupljeni u sinagogi čuju pucnjeve. Atentator više puta puca spolja u drvena vrata sinagoge. Vrata su međutim čvrsta i sprečavaju katastrofu. Atentator nakon toga ubija dvoje ljudi u blizini sinagoge.
Mogla je da pogine i Moli Šarfman. Ova Amerikanka je nešto pre nego što je atentator došao, kroz ta ista drvena vrata napustila sinagogu. „Atentator je znao da će nakon molitve biti pauza i hteo je da puca na svakoga ko bude izlazio na ta vrata“, kaže Moli Šarfman.
-pročitajte još: Sinagoge kao utvrđenja
Ali atentator je zakasnio. To joj je verovatno spasilo život. Šarfman je sedela u obližnjem parku kada je čula pucnjeve. Instinktivno je ostala da sedi. Do danas ne može da shvati koliko je bila blizu smrti. „Moj život se podelio na dva dela, na onaj pre i onaj posle atentata.“
Kad je nastala tišina došao je strah
Atentat je šokirao Nemačku. Sa svih strana stizale su izjave solidarnosti sa Jevrejskom zajednicom u Haleu. Hiljade ljudi u mnogim gradovima izašle su na ulice, savezni nemački ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer otputovao je u Hale. Političari su svim jevrejskim zajednicama u Nemačkoj obećali bolju zaštitu. Na dan atentata, sinagoga u Haleu samo povremeno je bila pod policijskom zaštitom.
Nakon nekoliko sedmica, šok nemačke javnosti potisnule su druge teme. To je bio trenutak kad je u životu Moli Šarfman počelo da bude teško. „Počela sam pomalo da gubim kontrolu nad svakodnevicom, bila sam očajna i obuzeo me je strah.“ Nekoliko meseci nakon atentata kod nje je dijagnostifikovan posttraumatski poremećaj. Krenula je na terapiju i stanje se polako popravljalo.
Najvažniji oslonac našla je u onome što je bilo cilj napada: u svom jevrejskom identitetu. Moli Šarfman je od detinjstva veoma uključena u jevrejsku zajednicu, ona tu često radi kao volonter. Godinu i po dana radi za jednu jevrejsku obrazovnu ustanovu u Berlinu i volonterski radi za „Morasha Germany“, jednu jevrejsku, studentsku organizaciju. „Mnogima je bilo teško da to povežu: da, ja sam ta osoba koja preuzima i rukovodeće zadatke i na koju ljudi mogu da se oslone, ali nakon atentata i ja moram da se borim.“
-pročitajte još: Nemačka: 12.700 ekstremnih desničara
Suđenje donosi zaokret
Gotovo deset meseci nakon atentata počelo je suđenje atentatoru iz Hallea. Moli Šarfman je bila prva koja je kao svedok dala iskaz na sudu. To je trenutak kada počinje da se bavi predubeđenjem da je ona osoba koja je preživela napad. Delovalo joj je apsurdno kad je prvi put čula da je jedna novinarka označava kao osobu koja je preživela atentat. Njen deda je taj koji je preživeo. Ona je naime unuka čoveka koji je preživeo Holokaust i koji je u Holokaustu izgubio čitavu porodicu. Nakon rata odselio se u SAD. Moli Šarfman je njegova prva unuka i potomak porodice koja je gotovo potpuno istrebljena.
„Čitav moj život je on bio taj preživeli“, kaže Šarfman. „I bila sam ponosna što sam njegova unuka. On je doživeo strahovite stvari i uprkos tome mogao je da nam pruži ljubav. On je volio jevrejstvo i sve nas je tome naučio.“ Zato Moli spominje svog dedu prilikom iskaza na sudu. I dok je ona pričala o njemu, atentator se smijao. To ju je kasne bolelo. Ali, sve u svemu, iskaz dat na sudu ju je ojačao. „Bila sam u stanju da se sretnem sa čovekom koji je pun mržnje i koji je hteo da nam naudi. I da mu kažem: Ti si se zamerio pogrešnom narodu.“
Traženje smisla
Četiri nedelje kasnije, krajem septembra, Moli Šarfman se u jednom stanu u Berlinu našla s prijateljima. Tamo uvežbavaju verske pesme – pred Jom Kipur i godišnjicu atentata u Haleu. Atmosfera je bila vesela, zvuci gitare ispunjavaju prostor. Ali, na licu Mili Šarfman povremeno se odražava melankolija.
Pesme koje pevaju su iste one koje je Šarfman pevala u sinagogi u Haleu neposredno pre atentata. „Reči pesama odražavaju mnogo toga što sam proživela“, kaže Moli Šarfman. „I one kažu da će Bog uvek biti tu, i u teškim trenucima.“ Kad su pre godinu dana te pesme pevali nakon atentata, seća se Šarfman, jedna žena je rekla: Zbog ovih pesama jevrejski narod nikad neće nestati.
-pročitajte još: Mržnja prema Jevrejima nikada nije nestala
Tihe i lične misli zaokupljaju Moli Šarfman godinu dana nakon atentata. O političkoj i društvenoj dimenziji napada ona gotovo uopšte ne govori. Jer, nepojmljiva dimenzija činjenice da je njen život spašen samo zbog nekoliko minuta i danas joj je u mislima. Istovremeno ona, kaže, mora da živi sasvim normalno, da pere veš, radi svoj posao. Još uvek pokušava da uskladi to i pronađe smisao u onome što se dogodilo. To je trauma koja je pre godinu dana pogodila čitavu jevrejsku zajednicu. I koja još uvek nije zacelila.