Ako budemo i dalje živeli kao sada, biće nam potrebna bar jedna i po Zemlja. Za to su u velikoj meri odgovorne države koje su se sastale u okviru G20 u Hamburgu. A troše se pak resursi svih zemalja. Dobro bi nam došla neka vrsta zaštite potrošača za planetu Zemlju; limit na gramzivost. Umesto toga, imamo konzumentski samit koji iz resursa planete izvlači maksimalan kapital. Za neke donosioce odluka su i ljudi koji nastanjuju ovu planetu samo jedan od mnogih resursa koji treba unovčiti. A ipak javno govore o nastojanjima da se svet učini boljim. Boljim – za koga zapravo?
Ništa nećemo imati od toga što će desetine novinara, aktivista i naučnika tim povodom još jednom ukazati na to koliko dece na ovom svetu svakog minuta umre jer nema šta da jede. Ništa nam neće doneti to što ćemo još jednom reći kako je razdeljeno koliko procenata bogatstva. Centralna odlika demokratskih društava u 21. veku je, naime, gluvoća koja nastupa kada varimo loše vesti – i osećanje nemoći spram Golijata.
Zbog te nemoći, David više ne stupa u arenu. Ta veličanstvena priča, koja je ljude oduvek ohrabrivala da ne zaziru od borbe protiv velikih i moćnih, više nas ne hrani. Vera u pobedu Davida nad Golijatom je nestala. A baš bi države nad čijim glavama se donose odluke na ovom samitu bile David kojem bi to vreme bilo potrebno da pobedi Golijata.
Kredibilnim protestima su potrebna iskustva i pozicije gubitnika glabalizacije, bilo onih u Evropi ili van nje. Oni su sila koja bi sada bila potrebna da se difuzan protest pretvori u politički pokret. Protivnici ovog sistema već dve decenije ne mogu da nađu bolnu tačku na kojoj bi njihova kritika dovela do konkretnih promena u realnim odnosima.
Moćnici, umesto toga, sa ovim protestom računaju kao sa varijablom u opštem sistemu koja može da se kontroliše. Sistemu je protest čak potreban da bi mogao da se pokaže kao otvoren. Protest sme da ometa jedan ovako veliki događaj – ali ne i sistem kao takav. Ono što nedostaje jeste politička probojna sila koju ne može, kao sada u Hamburgu, da zameni sirovo nasilje.
Ranije su radnici masovno izlazili na ulice a političari su strahovali od društvenih previranja koja je donosio sledeći dan. Današnji bogataši aplaudiraju raznovrsnosti mišljenja a posle toga rade sve po starom. Ali, raznolikost mišljenja nije ukras zabetoniranih konstelacija ovog sveta. Mi svoje mišljenje ne izražavamo da bismo slavili slobodu mišljenja kao takvu, već zato što hoćemo promene.
Zapadne demokratije su obesnažile protest. Paradoksalno je to što je sa nasilnim protestima stvar najlakša: krivično delo je po prirodi stvari iznad nepravde na koju se ukazuje. Kada su radnici u prošlom veku išli na barikade, borili su se za konkretne stvari kao što je osmočasovno radno vreme. A danas? Vodi se borba protiv kompleksnih i apstraktnih odnosa, ali ne traže se konkretne mere za stanje protiv kojeg se protestuje. To je bilo tako u slučaju pokreta „Okupiraj“ (Occupy), „Ogorčeni“ (Los Indignados) i „Svu noć“ (Nuit Debout). A onaj ko ne iznosi konkretne zahteve, postaje društvena plastika za koju će moćnici moći da kažu: gledajte, demokratije to dopuštaju, tako je slobodan Zapad!
A upravo bi eksploatisane i marginalizovane zemlje mogle da pomognu pri formulisanju konkretnih zahteva. U Hamburgu se sastala samo nekolicina izabranih šefova vlada evropskih zemalja. Uz njih su tu i predstavnici EU Tusk i Junker koje nisu izabrali građani. Centralne zemlje Evrope, na koje se već i u EU premalo obraća pažnja – nedostaju. Svetska politika se sve više rešava na informativnim sastancima. A Tramp ponovo sakuplja poene kod onih koji smatraju da su skrajnuti, kod Poljaka, naravno, koji nisu dovoljno punoletni za učešće na samitu. A za njega su sada srce Evrope.
Evropske zemlje ne smeju da dozvole da budu instrumentalizovane. Evropa mora biti srce. Ovakvi samiti stavljaju na kocku to osećanje jedinstva. Moćne zemlje EU u Hamburgu pregovaraju sa Kinom o budućnosti Evrope pa samim tim i manje moćnih zemalja EU, bez mogućnosti da se izabrani zastupnici interesa dotičnih zemalja umešaju. Ah, kako je demokratija laka u vremenu globalizacije.
Nabrajanja nepravdi ovog sveta i bezočne eksploatacije planete u korist manjine – paralizuju Evropu. Nepravedna raspodela blagostanja vodi u desolidarizaciju. Morala bi ponovo da bude stvorena neka internacionala, valjalo bi podsetiti na humanizam. Građani sveta bi trebalo da nešto suprotstave spektaklu koncentrisanja moći. Čovek ne postoji zbog privrede. Pa ni ova planeta.
Zašto smo zapravo tu? Odgovore na to pitanje bismo što pre morali da iznesemo u ovaj prividno zacementiran svetski poredak. Za početak bi nesuđena periferija mogla da ometa samit G20, koji misli da probleme ovog sveta može da rešava bez onih kojih se ti problemi tiču.
*Jagoda Marinić je nemačka spisateljica hrvatskog porekla, autorka pozorišnih komada i novinarka, rođena kao kćerka hrvatskih doseljenika u Vajblingenu. Živi u Hajdelbergu. Nedavno je objavila roman „Made in Germany – šta je nemačko u Nemačkoj?“ Tu ona piše o identitetu Nemačke kao doseljeničke zemlje. Tekst je objavljen u okviru serije Moja Evropa.