Priznajem: Huan Karlos je bio moj heroj. Ali bilo je to prilično davno. Imao sam 17 godina, živeo sam u Nemačkoj i upravo sam počeo da se intersujem za politiku, kada se, tada još uvek mladi kralj. pojavio na TV-ekranu.
Bio je to 23. februar 1981, kada je deo španske vojske i policije pokušao da izvede državni udar protiv tada još uvijek mlade demokratije. Tenkovi su bili na ulicama, parlament su zauzeli pučisti, a vlada je bila nesposobna da deluje.
Tada u uniformi pred kamere stupa taj mladi kralj – kojeg su do tog trenutka svi potcenjivali – i naređuje vojnicima da se momentalno vrate u kasarne. Puč je još iste noći propao. On je tada spaseo špansku demokratiju.
Centralna figura uspelih promena
S prestankom Hladnog rata i padom Gvozdene zavese, u mnogim zemljama istočne i jugoistočne Evrope postavljalo se pitanje kako mirno preći iz jednog autoritarnog sistema u demokratiju. Mnogi pogledi su tada bili uprti u Madrid. Španija je dugo bila primer uspelih promena, a Huan Karlos je bio njihova centralna figura.
Ali zašto pobrajam sva ta stara herojska dela Huana Karlosa? Zato toga što su zbog današnjih događanja i kraljevih prekršaja pomalo pala u senku. Zbog toga što je razmera ove tragike odlaska u egzil prepoznatljiva upravo na osnovu diskrepance između slavne prošlosti i pada za koji je sam kriv. Kako je mogao tako nisko da padne neko ko je kao mlad i hrabar poglavar države, uspostavljajući i braneći demokratiju počeo svoju monarhističku karijeru? „Ljudski, previše ljudski“, što bi rekao Niče. „Dobar materijal za moju novu kraljevsku tragediju“, možda bi promrmljao Šekspir.
Naravno da kritičari monarhije smatraju da su njihovi stavovi potvrđeni nakon ovog neslavnog odlaska Huana Karlosa, koje se može i mora smatrati za bekstvo od španskog pravosuđa. To je normalno i dobro. Jer, nijedan kralj ne sme da bude iznad zakona! Zbog toga bi bilo bolje da je Huan Karlos odgovarao pred španskim sudom i sve objasnio. U jednoj modernoj demokratiji to bi trebalo da se podrazumeva.
Kao da mu niko ništa ne može
Huan Karlos je u jednom trenutku počeo da se ponaša kao da mu niko ništa ne može i da mu je sve dozvoljeno: Hugu Čavezu 2007. reći da „začepi“, praviti safari-ture i slikati se pored mrtvog slona kojeg je sam ubio (2012), čitav niz seksualnih eskapada koje je njegova supruga, kraljica Sofija, stoički podnosila. I sada aktuelna korupcionaška afera, u koju je najverovatnije umešan.
Huan Karlos sve više postaje tužna figura – kao i glavni lik u delima Migela de Servantesa. Kao neko ko je davno za sobom ostavio najbolja vremena i sada se samo blamira. Odavno pregažen svetom koji više nije razumeo i čije promenjene zahteve od jedne monarhije (ako je kao takvu još uopšte želi) on nije mogao ili nije hteo da ispuni.
Sam je kriv
Na jednoj od poslednjih fotografija koje su snimljene u Španiji, Huan Karlos sedi tužan i napušten na suvozačkom mestu svog automobila. Pogleda uprtog u prazno. Da li shvata da je proigrao svoje počasno mesto u udžbenicima istorije? I da je sam za to kriv? Da, priznajem da mi je na neki način žao. Ali, on bi za svoj pad trebalo da zahvali samo sopstvenim greškama.
A meni ostaje samo tužna spoznaja: ostareli heroji skoro nikada nisu ostavljali dobar utisak.