U potrazi za melodijom knjige

Ne, kaže uz osmeh Mirjana Vitman, baš se ne bi moglo reći da je dobrovoljno došla u Nemačku. Bilo je to 1956, tada je imala 18 godina i da su nju pitali ona ne bi napuštala svoje prijatelje: „Mene su moji roditelji takoreći silom poveli. Ja sam se sve vreme nadala da to neće uspeti, ali uspelo je i ja sam se obrela u Nemačkoj vrlo jadna i vrlo nesrećna. Bila sam tek završila maturu i bilo mi je jako teško da se otrgnem od mog zavičaja.“

I od jezika – jer kada je došla u Nemačku ona jedva da je znala poneku reč jezika te daleke i strane zemlje. Ali budući da je otac tu našao posao, Mirjana, rođena u Sarajevu, a odrasla u Beogradu, našla se u Hajdelbergu, gde je uskoro započela studije jezika.

Pronaći pravu kadencu

Pola veka kasnije Mirjana Vitman je zajedno sa svojim suprugom Klausom poznata i priznata prevoditeljka sa srpskog, hrvatskog i bosanskog jezika na nemački, a ove godine je prevodilački par dobitnik ugledne „Nagrade Paul Celan“ za prevođenje. U obrazloženju svoje odluke žiri je posebno istakao smisao prevodilaca „za prenošenje na nemački jezičke gesta, ritma i zvuka originalnog teksta“ – što je za Mirjanu Vitman u osnovi i najvažniji zadatak prevodioca: „Ja smatram da je jako važno da se ton ili talasi između autora i prevodioca podudaraju.“

Mirjana Vitman naglašava da je u procesu prevođenja pojedine reči lako naći – za kvalitetan prevod ključno je pogoditi melodiju i atmosferu teksta. A tu je vrlo važna saradnja sa suprugom Klausom Vitmanom s kojim ona sve prevode zajedno potpisuje: „Moja uloga u celom poslu je to da sam ja Nemac i da je nemački moj maternji jezik. Nemački nije Mirjanin maternji jezik i ja brinem o tome da prevod funkcioniše u mom jeziku.“

Pri izboru tekstova je Mirjana Vitman vrlo subjektivna – s obzirom na to da, po pravilu, ona izdavačima predlaže knjige za prevođenje, puno čita i za prevod se odlučuje tek kada pronađe zajednički jezik s autorom: „Ja svaki put pre nego što uopšte odlučim da li ću da prevedem neku knjigu, probam rukom da je prevedem, prve rečenice. Važno mi je da vidim da li jezik teče, da li je moguće transponirati ga u drugi jezik, da li je moguće naći ton.“

Rad u osami

Prevodioci po pravilu rade daleko od očiju javnosti i blještavila literarne scene. Čak i u slučajevima velikog komercijalnog uspeha neke knjige, samo retko se u javnosti uz, ime autora, spominje i ime prevodioca. Utoliko više se Vitmanovi raduju ovoj sadašnjoj nagradi: „Čovek se raduje svakoj nagradi, pogotovo što radi unutar četiri zida, u usamljenosti, u izolovanosti. Pogotovo što taj posao, ma koliko da je lep i privlačan za nas, nije dobro plaćen.“

Posebna vrednost nagrade „Paul Celan“, koju dodeljuje Nemački književni fond (Deutscher Literaturfonds) za prevođenje, je i u tome što za nju niti mogu da se prijave sami prevodioci, niti mogu da ih predlože njihovi izdavači – isključivo članovi žirija odlučuju o tome ko ulazi u uži izbor i ko će biti dobitnik. Nagrada je dotirana sa 15.000 evra, a Mirjana i Klaus Vitman dobili su je za životno delo, pri čemu je ipak posebno istaknut njihov prevod knjige „Pijavice“ Davida Albaharija (naslov na nemačkom: Die Ohrfeige). Nagrada će bračnom i prevodilačkom paru biti uručena u četvrtak (13.10.) na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Frankfurtu.

Autor: Zoran Arbutina
Odgovorni urednik: Ivan Đerković