Ubeđeni da tako mora biti

Sanja Kljajić: Narod se prilagođava – kao lutke na navijanje

„Pazi se“, „Budi oprezna“, „Vodi računa“, govorili su, što prijatelji, što porodica uoči odlaska na jug. Nema razloga za brigu, uporno sam im ponavljala. Par stotina kilometara dalje od Vojvodine, šta može da bude toliko drugačije? Sve osim ljudi, ispostavilo se. Drugačija je kultura, drugačije je vaspitanje, drugačiji su jezici. Samo su ljudi isti – mali balkanski, tužni, ojađeni.

Već je na ulasku u Preševo bilo jasno da to sa Srbijom nema mnogo veze. Tamo se srpski jezik može naći još samo na službenim tablama, kladionicama i po kojim starim zanatskim radnjama čija su imena još iz doba Juge ostala ispisana na oba jezika. Po buticima duge haljine i marame, iz kafića albanski folk. U pekari pokušavam da pitam je li pita sa sirom ili mesom, ali me devojka posmatra zbunjeno. „Sa sirom“, dobacuje jedan čovek iz reda, a ja se ljubazno zahvaljujem. Elona mi pomaže da se sporazumem oko plaćanja.

Shvatam koliko o životu tamo ništa ne znam kad mi u prodavnici higijenske uloške zapakuju u novine da ne vidi svet šta sam grešna kupila. U Vojvodini to nisam videla godinama i mislila sam da smo barem taj nivo emancipacije dostigli. Nismo, postaje mi jasno i kad po kafićima vidim samo muškarce. Shvatam to i kad ne možemo da nađemo nijednu ženu za anketu.

Društva podeljena po rodu, društva podeljena po religiji, društva podeljena po jeziku, društva podeljena zbog istorije. U Preševskoj dolini, kažu, albanska sela su na zapadu prema Kosovu, a srpska sela su na istoku prema Srbiji. Granice nema, ali pokazuju nam interne mape na kojima granica postoji.

Nema granice ni u Mitrovici, ali most preko Ibra stoji kao avetinja od koje svi beže. Što bi se mešali, kažu, šta će im to, zašto sebi da stvaraju probleme. Političari jedan dan dogovore integraciju, sutradan već otkazuju sastanke. A narod se prilagođava – te harmoniji, te sukobu, kao lutke na navijanje.

A s obe strane ona ista poznata izmučena lica – od sukoba, od politike. Samo priželjkuju rešenje. Kod jednih euforija zbog najava da bi se mogli pripojiti Kosovu, kod drugih što bi se mogli od Kosova otkačiti. Šta će im to doneti? Bolji život, kažu. Sreću, zdravlje, čak ljubav, kaže jedna starija gospođa. Jednako ponosni na svoje lidere.

S obe strane izmučeni od nemaštine. U Slavujevcu, srpskom selu na granici sa Makedonijom, žena kaže srećno kaže da sad ima sve, kad je samo još sobicu za decu izgradila. U Preševu kažu ima posla, rade ljudi u školama, rade u Opštini. Teško je valjda i sanjariti kad te život u političkoj hajdučiji ubedio da ne može drugačije.

Elona Elezi: Ljudi umorni od politike i barikada

Put sa Kosova u susednu Preševsku dolinu vodi zaobilaznicom – 140 kilometara kroz Makedoniju. To je bilo prvo što sam shvatila kada sam planirala svoje prvo putovanje u srpske opštine gde ogromnu većinu stanovništva čine Albanci. Razlog je bio jednostavan. U Preševo nisam smela da putujem kroz granično mesto Gnjilane, jer Srbija ne priznaje Kosovo kao državu i njegove granice ne smatra legalnim. Tako bi i moj prelazak granice tamo važio kao ilegalan.

Na srpsko-makedonskoj granici prvi izazov je bio policajac čije se lice smrklo kada je ugledao moj albanski pasoš. Najpre je upitao kuda hoću da idem, a onda su usledila i druga pitanja: sa kim ću se viđati, šta ću tamo raditi. Rekla sam da ću se sastati sa koleginicom iz Novog Sada. Izgleda da ga je najviše zbunila činjenica da jedna albanska državljanka putuje u Preševsku dolinu da bi se tao srela sa jednom državljankom Srbije.

Bila sam tamo da bih izveštavala. Radilo se o vrhuncu rasprave o razmeni teritorija ili korekciji granice između Kosova i Srbije. Tih dana nije bilo jasno o čemu su vlade uopšte razgovarale. Možda je još uvek tako...

Među svim stanicama koje smo koleginica Sanja Kljajić i ja obišle, razgovarajući sa stotinama ljudi i vodeći bezbrojne intervjue, grad Preševo i most u Mitrovici na Kosovu bili su najupečatljiviji.

Preševo – jer je to grad koji je pao u zaborav, a nada se da će jednog dana biti pripojen Kosovu. Među mnogim idealistima i sanjarima, srela sam i jednog koji drukčije misli. Valon Arifi je aktivista za ljudska prava, i on ne veruje da države koje se razgraničavaju po etničkoj osnovi mogu biti uspešne. Različiti narodi u jednoj državi predstavljaju bogatstvo te zemlje čak iako su međusobno posvađani, kaže.

U Preševu sam srela mnoge ljude koji su se čudili zato što naručujem na albanskom, a Sanja – na srpskom. Jednog dana to je upalo u oči kćerki prodavačice u jednoj samoposluzi. „Gle, mama, rekla je začuđena devojčica, jedna govori albanski, a druga srpski, a jedna sa drugom razgovaraju na engleskom.“ Njeno čuđenje mi je ostalo u sećanju.

Na Severu Kosova sam videla dva sveta razdvojena jednim mostom. Kada se iz Južne Mitrovice prelazi u Severnu, vidi se da tu reč „granica“ može istovremeno da ima i najveće i najmanje značenje.

Prelazak mosta je prelaz između dve totalno različite kulture, dva mentaliteta i jezika. No, oni ovde već godinama žive zajedno, iako ih je politika podelila u dva ekstrema. Ljudi ovde, posebno mlađe generacije, umorni su od politike, od mostova, barikada, debata koje nazivaju beskorisnim, od oblaka dima iz kojih se nikada ne pojavljuje nikakvo rešenje.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android