Ugrožena oaza za ljude bez krova nad glavom
2. mart 2020.
„Ovo je jedino mesto gde mogu da dođem bez novca i popijem kafu, sednem za računar ako treba, ili da se samo ugrejem kad je mraz. Jedino mesto“, u dahu nam priča jedan mladi beskućnik u zagrebačkoj Branimirovoj ulici 53. Tu je još uvek Centar za pomoć i podršku beskućnicima, jedini u gradu.
„Najveća prednost ove ustanove je što pomaže u nalaženju posla, a postoje i stambene zajednice, pa neki tako privremeno reše i smeštaj“, nastavlja naš sagovornik, poreklom iz Slavonije. Ne zna kako bi opstao u Zagrebu da nema ovog centra. „Ovde smemo da pozajmimo vreću za spavanje ili zatražimo savet. Biće veliki udarac ako zatvore Centar, meni i mnogima drugima.“
Za dva meseca Centru ističe trogodišnji ugovor s vladom, pa će silom zakona morati da se isele iz unajmljenog prostora. Novi tender još nije raspisan. Ako i bude, gotovo je nemoguće da će procedura biti dovršena pre tog roka.
Sada rad Centra može nesmetano da se nastavi samo nekim vanrednim rešenjem, gestom milosti, nadležnog Ministarstva za demografiju, porodicu, mlade i socijalnu politiku.
„Dnevno nam dođe preko dvadesetoro ljudi, u proseku, a zimi više od tridesetoro, a imamo ukupno 352 registrovana korisnika“, kaže rukovodilac Slavko Mađor. „Neki samo dođu na kafu, neki po pravni ili kakav drugi savet, neki učestvuju na našim edukacionim radionicama. Dijelu korisnika pomognemo i u nalaženju posla, što je izuzetno važno u resocijalizaciji isključenih pripadnika društva.“
„Ali najbolji naš program je stambena zajednica. U jednom stanu vremenom smo omogućili za ukupno 32 mlađa korisnika da se donekle osamostale i nastave život sa stabilnijeg polazišta. Teško je nama, koji smo uvek imali smeštaj, razumeti koliko je važan“, dodaje Mađor.
Kako se može biti beskućnik
„Teško nam je razumeti i kako je to kad neko spava u javnom konačištu, pa odatle ide svaki dan na posao. Ili već i to kako je neka osoba postala beskućnik. Pa mene je čak i moja majka pitala, začuđena, kako se to može biti“, kaže Mađor.
Upoznajemo i drugog korisnika Centra. Zagrepčanin je, a ni on ne želi da se fotografiše, kao ni da mu objavimo ime. U predsoblju sedi starija gospođa, izbegava već i kontakt pogledom. Druga ulazi u Centar, obraća se Slavku Mađoru na engleskom. Francuskinja je, dolazi tu neko vreme, i zasad niko ne zna kakvom je nevoljom navedena.
„U ovakvoj situaciji može puno značiti kad ljudi znaju da neko ima volje da obrati pažnju, kamoli da pomogne još nečim. To je veće od hrane i smeštaja“, kaže nam Zagrepčanin. „Inače, ja se ne vodim zvanično kao beskućnik, ali to je samo zato što u ovom momentu mogu da spavam kod prijatelja u Velikoj Gorici.“
„Bio sam konobar nekoć“, priseća se, „ali sad radim šta mi se ponudi. A dok čekam, navratim ovde i ugrejem se, pojedem sendvič koji mi ponude, zavirim na računar, porazgovaram s ljudima. Nema straha da će nas neko loše pogledati zato što smo u ovakvoj situaciji.“
Nema drugog sličnog mjesta u Zagrebu. A ovamo se slivaju egzistencijalno unesrećeni iz čitave Hrvatske. Prednjače oni iz Slavonije, kako doznajemo, jer je tamo najslabiji sistem socijalne brige, najslabije tržište rada i najniže plate.
Sada je i ovo mesto ugroženo. Ako Centar stvarno bude morao da se iseli, barem neće morati da skidaju natpis sa fasade zgrade. On je naime već ranije uklonjen – na zahtev stanara zgrade, vlasnika svojih domova.