„Učimo nove generacije da se mrze“

Mnogi poznavaoci Berlinala tvrde da se u sekciji „Panorama“ berlinskog filmskog festivala, jednog od tri najveća i najznačajnija u svetu, mogu videti mnogo bolji filmovi nego u takmičarskom programu. I za to imaju vrlo uverljivo objašnjenje: trka za Medvede rezervisana je pre svega za filmove sa rediteljima i zvezdama koje će, uz mnogo pompe i reklame, da prošetaju po crvenom tepihu. Jer po tome se (na žalost) meri odjek festivala, to privlači medije, a onda i filmadžije. Panorama, pak, pokušava da dâ presek stvarnosti na raznim krajevima sveta i veliki je uspeh za makedonsku kinematografiju da se među 50 izabranih filmova ove godine našao film Teone Strugar Mitevske koji se bavi makedonskom stvarnošću. Ta stvarnost je, međutim, u varijacijama na temu, kaže u razgovoru za DW, dobrim delom zajednička čitavoj regiji bivše Jugoslavije.

DW: Vaš film je inspirisan incidentom iz 2012. godine kada su na jezeru Smiljkovac ubijena četiri makedonska mladića, incidentom koji je etničke tenzije doveo do tačke vrenja. Ali na početku filma, upućujući publiku na taj incident, kažete da film nije o tim mladićima? O čemu jeste? Koja je veza između ubijenih mladića i mladića u vašem filmu?

Teona Strugar Mitevska: Kada sam počela da pišem scenario, bilo mi je važno da to ne bude dokumentarac, reportaža ili istraživanje o tome ko je, koga, šta... Za mene je bilo važno da progovorim o mladim ljudima i životima koji su izgubljeni bez potrebe. Taj aspekt priče emocionalno me najviše pogodio i „iskoristila“ sam smrt tih nevinih života na neki način kao izgovor za razgovor o nečemu dubljem u našem društvu, socijalnim, kulturnim, političkim aspektima i sredini u kojoj ti mladi ljudi funkcionišu, u kojoj su odrasli, u kojoj žive.

Dečaci u Vašem filmu su grubi, agresivni, nasilni. U svim odnosima. Odakle potiče to nasilje?

Mislim da globalno živimo u vrlo, vrlo grubom svetu. Nasilje među ljudima je možda veće nego ikada ranije, ne samo u Makedoniji, već i na Balkanu. Ja govorim generalno o svetu u kojem danas živimo. Moja teza je da nasilje proizvodi nasilje. I kako možemo da stvorimo bolju budućnost za sve nas, za čovečanstvo, ako mlađim generacijama nudimo samo nasilje? Postoje različite vrste nasilja. Nasilje u ovoj priči pre je svega način na koji su ti mladi ljudi povezani, na koji komuniciraju, koji je prilično nasilan. Na konferenciji za novinare govorila sam o Hani Arent i njenoj tezi o banalnosti zla i nasilju. Kada ste okruženi nasiljem, ono postaje norma i ljudi ne znaju da se ponašaju na bilo koji drugi način. Mislim da je to tragično. Moramo da pronađemo drugačiji način kako bi išli napred. Nešto mora da se promeni.

Upada u oči da vaši likovi stalno razgovaraju o očevima, ali da njih nigde nema, da se nigde u filmu ne pojavljuju. To sigurno nije slučajnost...

Naravno da nije. To je zato što su upravo oni povezani s takvom tradicijom o kojoj sam govorila, s nečim što je ranije postavljeno i od čega bi trebalo bežati. Ne bežati od naših očeva, nego stvoriti nešto novo ili rekonstruisati nešto što je pre funkcionisalo. Očevi za mene simbolizuju prošlost. I ja lično, kao žena koja je odrasla na Balkanu, sve te stereotipe, te odnose, postavljene muško-ženske norme, to kako žena treba da funkcioniše, a kako muškarac – sve to je za mene veliki hendikep.

Ali kako prekinuti taj začarani krug očeva i sinova, življenja tih starih i loših tradicija. Gde je tome kraj?

Ja ne znam gde je tome kraj. Film „Pre kiše“ se na neki način bavi istom temom. A on je snimljen pre nekih 18 godina. Kada se 18 godina kasnije pogleda kako stvari funkcionišu, moglo bi da se zaključi da se ništa nije promenilo. Ali to nije istina. Ako budemo počeli da razgovaramo s tim mladim ljudima, počećemo da se preispitujemo i da postavljamo prava pitanja: Ko sam ja? Šta sam ja? I kako da izađem iz ovog začaranoga kruga? Ne znam kako. Mislim da svako na svoj način, svako korak po korak, na svoj način, može nešto da napravi za napredak.

Jedan od ženskih likova u Vašem filmu kaže da je negde pročitala da budućnost Balkana pripada ženama? Da li i Vi to mislite? Da bi rešenje koje bi donelo napredak bilo više žena na pozicijama moći na Balkanu?

Definitivno mislim da jeste. A kad kažem više žena na pozicijama moći, ne mislim na to doslovno – samo žene, žene, žene... Jednostavno se radi o drugačijem načinu razmišljanja, drugačijem pogledu. Šta je važno? Nije važan novac, nije važan automobil. Važna je ljubav, biti čovek i dati doprinos svom okruženju. To je temelj života. Moramo da se okrenemo prema samima sebi. Na Balkanu se vrednost pojedinca meri kroz materijalnu dobit, što je totalni apsurd. Imaju li žene više osećaja za to i hoće li poneti svet više u tom smeru? Možda hoće, ja stvarno verujem u to.

U Vašem filmu dotičete mnoge bolne teme u makedonskom društvu i na Balkanu, između ostalog i problem etničkih tenzija. Utisak koji se stiče kada se gleda Vaša priča jeste i da su te etničke tenzije deo stereotipa koji se preuzimaju i prenose s generacije na generaciju.

Da. Definitivno. Mi plivamo u apsurdima. Živimo u apsurdnima. Mi smo naučeni da mrzimo i učimo nove generacije da se mrze. Da nemaju tolerancije za nekoga ko je druge vere ili druge nacionalnosti. To je neki standard ponašanja i niko ne postavlja pitanja o tome. Šta to znači? Zašto se ne može biti prijatelj ili biti zaljubljen u Turčina ili Albanca? U Makedoniji je strašno. Živimo već godinama u društvu koje je potpuno podeljeno. Albanci žive na jednoj strani, Makedonci na drugoj strani. To je apsurd i ne znam kuda to vodi.