Važeći zakon, bez alternative

Kancelarka Merkel još jednom (15.4.) se predstavila u najboljem svetlu. Danima se spekulisalo oko toga da li će savezna vlada udovoljiti zahtevu turskog predsednika Erdogana, da se zbog uvrede njegove ličnosti, pred nemačkim sudom raspravlja o njegovoj tužbi protiv voditelja ZDF-a Bemermana. Merkel je sada tom zahtevu udovoljila.

Merkel odlučuje na temelju važećih zakona

Odluka Angele Merkel da posao prepusti pravnoj državi je razumna, i to iz više razloga. Ona to radi na temelju aktuelnog zakonodavstva u koji spada i sporni paragraf 103 krivičnog zakona koji kaže da se vređanje nekog stranog državnika može kazniti zatvorom u trajanju do tri godine ili novčanom kaznom.

Taj paragraf zvuči zastarelo i prevazđeno - i to je zaista tako. Nastao je početkom 20. veka u jednoj drugačijoj Nemačkoj koja nije tako ozbiljno tretirala načelo ravnopravnosti: onaj ko je vređao autoritete mogao je da računa da će reakcija vladajućih elita biti oštra, proizvoljna i nepredvidiva. I pošto tako nešto u modernoj demokratiji ne samo da je zastarelo, nego prosto nije demokratski, dobro je što je kancelarka u istom dahu najavila ukidanje tog paragrafa, do 2018. godine.

Dobro je i što kancelarka ne pada u zamku da u kontekstu teškog nemačko-turskog odnosa napusti staze pravne države. Ona zbog toga insistira na pridržavanju važećih zakona, pa i onih koji nikako ne odgovaraju modernom poimanju prava. Ukratko: bez obzira šta ko misli o turskom predsedniku, on ne može da bude kažnjen za propuste nemačkog zakonodavstva koje nije ukinulo taj paragraf - to naime ne bi bila uzorna pravna država. Merkel je uverena u snagu pravne države, rekla je u petak. I upravo to poverenje je poruka u smeru Turske i predsednika Erdogana.

Otkako je vlada, na nivou Evropske unije, sa Turskom sklopila sporazum o savladavanju izbegličke krize, u nemačko-turskim odnosima sve brzo nekako zamiriše na ucenu. I u „slučaju Bemerman“ komentatori u celoj zemlji kancelarki prebacuju da turski predsednik ima posebni tretman, zato što o njegovoj naklonosti zavisi (ne)uspeh procesa savladavanja izbegličke krize. Tih prigovora više neće biti, jednom kad počne proces, jer on nudi ogromne šanse za novo pozicioniranje slobode medija u Nemačkoj.

Svi pred zakonom moraju biti jednaki

Ono što je Bemerman „smestio“ u svoju pesmu, to se možda nekome i ne sviđa, i može se nazvati pubertetskim, vulgarnim, pa čak i prezrivim. A da li je to krivično-pravno relevantno, to će se tek pokazati: U procesu, u kojem će se pred očima javnosti, iznova tražiti odgovor na pitanje, gde počinje vređanje u javnom diskursu i – gde se završava. I kako mi želimo da tretiramo prava ličnosti u medijskom društvu.

Šarm tog procesa je u tome što odgovori na ta pitanja neće više važiti samo za veličanstva i državnike stranih zemalja, već i za sasvim normalne ljude, obične građane. Uvreda je uvreda, i svejedno da li je pogođena kancelarka, penzionerka ili nezaposlena osoba. Ljudsko dostojanstvo ne poznaje hijerarhije. Ako takav način razmišljanja u slučaju Bemerman bude u prvom planu, onda to na kraju može biti stvarni dobitak za našu demokratsku kulturu.