Versajski sporazum: Krhki mir
28. jun 2019.
Nade Filipa Šajdemana u olakšavajuće okolnosti su ostale neispunjenje. Kancelar Nemačkog rajha smatrao je da su odluke dogovorene u Parizu neprihvatljive. "Koja ruka se ne bi osušila koja bi sebe i nas stavila u te okove?", pitao je ovaj socijaldemokrata. Time je Šajdeman, koji je 9. novembra 1918. godine u Berlinu proglasio republiku, kratko i precizno izrazio raspoloženje koje je bilo rasprostranjeno u njegovoj domovini. Mirovni ugovor se pokazao kao teška hipoteka za novonastalu demokratiju.
Nemački rajh je bio obavezan da isplati odštetu u milijardskim iznosima, izgubio je svoje kolonije u Africi, Aziji i Pacifiku i morao je da odstupi od 13 odsto svoje teritorije u korist drugih država. Između ostalog su Elzas i Lorena pripali Francuskoj a Zapadna Pruska najvećim delom Poljskoj. Osim toga su SAD, Velika Britanija, Francuska i Italija Nemačku i njene saveznike proglasile jedinim odgovornim za početak rata. Oni su svoje protivnike, kako se navodi, "prisilili" na rat i kao"pokretače odgovornim za sve gubitke i štete".
28. juna 1919. godine je u dvorcu Versaj pored Pariza zaključen Mirovni sporazum, ali bez potpisa predsednika vlade Šajdemana koji je podneo ostavku. No, uprkos tome Nemačka je samo uz protest potpisala nakon što su pobednici zapretili invazijom svojih trupa. Porajnje je ionako već bilo okupirano, još od primirja uspostavljenog 11. novembra 1918. godine. Zbog teških uslova Versajski sporazum je u nemačkoj percepciji bio "diktatura mira". Istoričar Ekart Konze u razgovoru za DW kaže da smatra kako je ovaj prigovor bez sumnje opravdan. Nemci nisu učestvovali u mirovnim pregovorima i nisu imali udeo u izradi sporazuma, kaže on.
"Diktat mira" je kasnije ublažen
Iako su Nemačkoj nametnuti teški uslovi ipak je usred Evrope mogla ostati kao jaka nacionalna država, kaže Konze. Dalje, kako on kaže, teret reparacije, koji najpre nije bio konkretno utvrđen, bio je prilagođen nemačkoj solventnosti i njenoj ekonomskoj sposobnosti. 132 milijarde maraka, koje su pobedničke sile odredile 1921. godine, Nemačka je mogla da do kraja decenije dodatnim pregovorima smanji na 36 milijardi. "S obzirom na svetsku ekonomsku krizu isplate su kompletno obustavljene još 1932. godine", podseća Konze na najmanje jednu pozitivnu stvar za Nemačku.
Uprkos tome Vajmarska republika (nazvana tako po mestu održavanja prve skupštine) je bila pred ponorom. Brojni neprijatelji demokratije - monarhisti, nacionalsocijalisti - su se borili protiv republike od prvog dana. U njihovim očima su samo demokratske snage bile krive za dešavanja na Mirovnoj konferenciji, a ne autoritarno carstvo koje je izgubilo rat. "Ova perfidna argumentacija je bila tako delotvorna zbog toga jer je nemačko stanovništvo gotovo u potpunosti odbacilo Versajski sporazum", smatra istoričar Konze.
Adolf Hitler je u potpunosti ignorisao Mirovni sporazum
Međutim, u nacističku diktaturu nije vodio direktan put. Budućnost je pak ostala takoreći otvorena i za ljude 1919. godine, kaže Konze. No, desničarski protivnici republike su Versajski sporazum iskoristili kao instrument "kako bi suzbili demokratiju i na kraju je i uništili". Politička ubistva nisu bila slučajnost. Najpoznatija žrtva je bio ministar spoljnih poslova Valter Rateu, koga su ubili desničarski ekstremisti u Berlinu 1922. godine. Za desničarske ekstremiste ovaj socijaldemokrata bio je omraženi simbol tzv. "politike ispunjenja" prema pobedničkim silama u Prvom svjetskom ratu.
Nada u dugoročni mir Versajskim sporazumom nije ispunjena. Nakon što je Adolf Hitler preuzeo vlast prošlo je vreme nemačke suzdržanosti. Nacionalsocijalisti su se naoružavali uprkos zabrani i kovali nove saveze sa fašističkim zemljama kao što su Italija i Španija. Britanska politika popuštanja (Appeasement) nije postigla cilj, a SAD u Europi više nisu igrale nikakvu ulogu. I u okvirima Mirovnog sporazuma osnovana Liga naroda se pokazala kao preslaba da spreči narednu katastrofu.
Emanuel Makron upozorava na "stare demone"
Ekart Konze je analizirao razloge za neuspeh u knjizi "Velika iluzija: Versaj 1919. godine i novi svetski poredak". No, nakon Drugog svjetskog rata su pobedničke sile pokušale izvući pouku iz situacije nastale nakon 1918. godine. "Tu spada bezuslovna kapitulacija nemačkog Vehrmahta i preuzimanje najviše državne vlasti u Nemačkoj od strane saveznika." No, pre svega se, kako kaže Konze, nakon 1945. godine pokušalo razviti međunarodne strukture i institucije koje je trebalo da spreče povratak u konfrontativni nacionalizam i politički unilateralizam.
U najmanju ruku u zapadnom svetu su se pod vođstvom SAD, kako kaže Konze, razvile multilateralne organizacije i sistem utemljen na pravilima. Konze kaže da se činilo da se taj poredak nakon pada Berlinskog zida 1989. godine i završetka Hladnog rata proširio na celi svet. "Danas je ipak pred najvećim izazovima nego ikada ranije", kaže Konze. Prema njegovim rečima novi nacionalizam i unilateralizam, hranjeni populizmom i autoritarizmom, prete stabilnosti međunarodnog poretka. Francuski predsednik Emanuel Makron je zbog toga upozorio na "stare demone" iz vremena između dva rata koji se bude u novom životu. "I zbog toga nam se 'Versaj' ponovo približio", uveren je Konze.