„Vučić daje smernice, mediji samo pojačavaju“

DW: Naslov knjige „Sipanje istine“ praktično je dao sam predsednik Aleksandar Vučić koji je u jednoj raspravi sa novinarima rekao: „Ja znam da vas istina koju ja sipam brzinom munje uvek porazi.“ Zašto je to pogodno za naslov?

Vladimir Milutinović: Kod Vučićeve propagande mi najviše zapada za oko to što on to radi jako brzo. Tada je dobro opisao vlastiti stil – to jeste sipanje. Samo u toj rečenici kaže „ja znam“ da vas „uvek porazim“. On već unapred obaveštava novinare da ih je pobedio, pre nego što stignu da išta kažu.

Vi ono što on govori zovete ne-istinom. Čemu ta crtica, koja je razlika između „ne-istine“ i „neistine“?

To je pomalo i jer sam filozof. Neke tvrdnje nisu takve da se može dokazati da su neistine nego su u limbu i na njih se ništa ne može reći. Recimo, nedavno je rekao da ni u narednih sto godina niko neće pobediti toliko puta kao on. Kakva je to tvrdnja? Neproverljiva, odnosno, može da se proveri eventualno za sto godina. Dakle, ona nije netačna nego je neupotrebljiva za proveravanje, ona je magla. Jedino možemo da promenimo ugao gledanja pa da tu vidimo ekstremnu samohvalu.

Samohvala je jedna od petnaestak propagandnih tehnika koje obrađujete u knjizi. Jednom je glumac Lane Gutović rekao da ne prekida ljude dok ga hvale. Vučić ne čeka da ga drugi hvale, već sam preuzima taj odgovoran posao.

On u gostovanjima na televizijama govori po dva sata, na konferencijama po sat vremena. Kad priča o rastu ekonomije ili o lekarima tokom pandemije, on i tada sebe hvali. Celi ti nastupi su implicitna ili čak eksplicitna samohvala u stilu: Ja sam izgradio, ja znam najbolje. Recimo, posle potpisivanja Vašingtonskog sporazuma je izjavio da je „znao tekst bolje od svih u prostoriji“, što znači najbolje na svetu, ako pretpostavimo da ljudi van prostorije nisu ni mogli znati tačno. To su tipične rečenice.

Koliko propagandu otežava to što ne postoji stvarna politička pretnja Vučiću u vidu opozicije?

To je relativno. Vučić ima cilj koji je nelegitiman u demokratskom društvu, ali je istorijski gledano čest u svim društvima – da bude jedini na vlasti i da bukvalno ne postoji nijedna druga stranka. Taj cilj je delimično već ostvaren, u Skupštini nema opozicije, sve tamošnje stranke su očigledni privesci. Jedna od tajni tog njegovog uspeha je naša slaba sposobnost da prepoznajemo propagandu, namere i smisao nečijeg političkog delovanja.

Kako objasniti to da se opozicija demonizuje i proglašava slabašnom i nesposobnom, a istovremeno dovoljno moćnom da radi Vučiću o glavi ili čak priprema ubistvo?

I to su zanimljivi primeri. Vučić je nedavno rekao: „Bolje me ubijte.“ To su svega tri reči, ali gledajte šta sve sadrže: satanizaciju ovih koji su tobože ubice, predstavljanje sebe kao žrtve, učitavanje nečije namere – navodno zna da oni žele da ga ubiju. Vučić je u jednom gostovanju na RTS-u negodovao kad je Olivera Jovićević tumačila njega, pa je rekao: „Nemojte da ulazite u moju glavu.“ Međutim, on sam rutinski ulazi u tuđe glave i nalazi u njima doslovno šta god mu padne na pamet, pa i plan za ubistvo.

U jednom intervjuu je istoj novinarki rekao, pošto je došao do studija dok su okolo bile demonstracije: „Nemojte da se plašite, Olivera, ja sam tu.“ Šta se time poručuje?

Znači da su okolo zlobni i agresivni, a ja sam heroj koji će Vas zaštititi, pa još učitavanje da se ona plaši. To je, inače, novinarka odmah odbacila. No da se vratimo opoziciji – ona slabo koristi propagandne tehnike, što je u jednoj meri nužno. Drugo, opozicija se ne trudi da odgovori na ono što Vučić priča. Ako postoji intenzivna propaganda, mora da postoji planski intenzivan odgovor.

Vi dakle pozivate opoziciju na neku vrstu propagande?

Ne u onom lošem smislu kojim se ova knjiga bavi. Ali odgovor na propagandu istim intenzitetom, a na boljim osnovama, svakako je potreban.

Ali pišete da gledaoci televizija ili čitaoci novina koje šire propagandu nikada nemaju priliku čuju odgovor druge strane.

U knjizi „Gospodari medija“ Marčelo Foa piše da nije potrebno imati samo priču, već i osigurane kanale za plasman priče. U Americi su recimo ti kanali u stilu znam novinare koji će da mi učine. A u Srbiji važi znam novinare koji će sve da mi učine. Činjenica je da Vučić okuplja ne novinare, već 95 odsto medija koji će da urade sve što kaže i stoprocentno u njegovu korist i da nikada ne puste opoziciju da nešto kaže. Kod nas je takav i javni servis, što je skandal po sebi. To je naravno značajan dodatak propagandi.

Nisam brojao, ali na stotinak stranica Vaše knjige pominjete Vučića barem trista puta. Da niste previše fiksirani na njega i da li se tako amnestiraju svi ostali koji učestvuju u sistemu propagande?

Moje mišljenje je da ne postoje nezavisni subjekti propagande osim Vučića. On se dnevno u proseku pojavljuje barem pola sata uživo i ničiji kreativni doprinos propagandi nije potreban. Vučić odradi sve glavne smernice, a tabloidi i televizije to samo pojačavaju, dodaju pokoji jači termin poput „horor“ ili „skandal“. Ne vidim zašto bi fokus bio na nekom drugom kad je sistem postavljen tako da niko drugi nema ulogu koja je dominantna.

Pišete ovako: „Kod nas je u periodu od 2012. izmišljeni svet sve više kolonizovao stvarni svet.“ Sećamo se spinova i od pre 2012, od dopremanja žirafe u Jagodinu do maženja krava u kampanji. Šta je sada bitno drukčije?

Prvo, intenzitet kontrole kanala komunikacije. Drugo, stepen agresivnosti propagande. Sećam se da sam i pre 2012. sakupljao naslovnice Blica koje sam smatrao propagandnim i pisao o propagandi koja je karakterisala Demokratsku stranku. Ali čega nije bilo? Nije bilo tolike kontrole, recimo Vučić se kao opozicionar pojavljivao u svim mogućim emisijama. Nije bilo ovakve agresivnosti, nisu se u dominantnim medijima mogli izgovarati ovakvi termini o opoziciji.

Upotreba tehnika koja je kod Vučića ogromna nije bila ni blizu takva kod Tadića, Đilasa ili Jeremića. Recimo ovih dana se podsećamo – Tadić je na sahrani patrijarha Pavla govorio 39 sekundi i tu nije bilo propagande. Vučić je na sahrani patrijarha Irineja imao trinaest minuta govora impregniranog propagandom, a to radi u svakoj prilici.

Nevinom oku bi moglo delovati da je propaganda toliko preterana da svi mogu da je uoče. Ali nije tako. Da li to može da se promeni i kada?

U knjizi pokušavam da pokažem da nismo navikli da primećujemo nešto što je toliko intenzivna propaganda. Kao elektromagnetno polje veoma visoke frekvencije, tolike da se i ne primećuje. Drugi problem je što mnogi reaguju tako što gase televizor i ne čitaju novine. A onda se sve to razbija u našem medijskom prostoru gde kritički mediji glasno i često negoduju, a ovi drugi mediji ne negoduju uopšte. Mislim da tome ima leka, ali je teško napraviti prodor.

Koji je lek?

U sistematskom odgovoru na maglu propagande. Nju treba sistematski razvedravati. Na Vučićeve maglovite reči bi trebalo, istom frekvencijom, razvedravati. Recimo, kad Vučić kaže da je srpski rast BDP-a najveći, onda treba ponoviti da je najmanji. Dakle, istinom protiv magle. Ne vidim kod opozicionih lidera uopšte svest o tome da treba da uđu u detalje, da moraju dublje od generalne ocene o Vučiću.

*Filozof Vladimir Milutinović (1967) analizira društvena zbivanja na portalu dvogled.rs. Napisao je knjige „Kratka istorija filozofije“, „Postideologije“ i „Neoliberalna bajka“. Aktuelnu knjigu „Sipanje istine“ izdao je sam uz finansijsku pomoć Tviter zajednice. Može se nabaviti preko portala Kupindo, a uskoro i u knjižarama.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android