Proteklih dana je nemačka kancelarka Angela Merkel više puta zaskočila srpsku publiku sa naslovnih strana tabloida sve ređajući ponude: jednog dana u zamenu za priznanje nezavisnosti Kosova nudi fabriku Folksvagena, sledećeg već i brzi ulazak u Evropsku uniju, zatim okreće leđa Albancima i pristaje i na promenu granica.
Čitalac koji bi pao s Marsa pomislio bi da je ta kancelarka zalutala na neki buvljak, a nema baš talenta za cenkanje – samo nudi sve više i više.
Koliko je verovati toj vrsti beogradske štampe lepo se videlo u utorak kada je više listova objavilo šta je Vučić u četiri oka odbrusio Angeli Merkel – iako se sastanak još nije ni desio. Neko iz Vučićeve delegacije na Ist Riveru zaboravio je da im javi da je susret odložen pa da još ne štampaju tekstove koje su pripremili.
Nakon sastanka u utorak javnost je o sadržaju izvestio samo jedan izvor – Aleksandar Vučić. U saopštenjima nemačke strane i izjavama kancelarke ni reči. Tako da se, u nedostatku pouzdanijih izvora, može jedino pozvati na Vučića.
Iz njegovog izlaganja se nije moglo doznati ništa epohalno novo o stavu Berlina o kosovskom pitanju. Ipak, verni tabloidi su dohvatili jednu polurečenicu gradeći od nje senzaciju. Vučić je naime rekao da je Merkel rekla kako se mora pregovarati sve dok se ne nađe rešenje. To je protumačeno kao odustajanje od tvrdog stava Nemačke o nepromenjivosti granica.
To je, naravno, još jedna besmislica, ali čak i ona može nešto da nam kaže. Otkud baš sada ovakav režimsko-tabloidni desant na kosovsko pitanje?
Deluje da je u toku druga etapa kuvanja žabe, to jest srpskog javnog mnjenja.
Prošlog leta smo istrpeli prvu sa radnim naslovom „Razgraničenje“. Rafalno je javnost gađana scenarijima ekonomskog potopa, demografskog napretka Albanaca sve do Niša, opšte katastrofe. Vulin se detonirao izjavom koja je služila kao zaključak debate: ili ćemo se razgraničiti sa „Šiptarima“, ili nam se crno piše.
U drugoj etapi se još samo pregovara o ceni.
U pijačarskom rečniku prednjači sam Vučić koji neumorno ponavlja da ne mogu Albanci da dobiju sve, a Srbi ništa. Ne treba mnogo lucidnosti da se u tome pročita njegova spremnost da krene u priznanje Kosova samo ako pogodba bude prihvatljiva. Umesto da konačno saopšti plan za Kosovo, da kaže šta hoće umesto šta neće, Vučić tvrdi pazar.
Deo njegovih političkih protivnika se nada da će se svemoćni vladar okliznuti na temi Kosova. Drugi deo se nada da će on umesto njih obaviti tu neprijatnost.
Vučić zna šta je gde obećao kada je dolazio na vlast i zna da u zapadnim prestonicama njegov peščanik polako curi. Zato sada daje gas. U jednom ranijem tekstu sam to nazvao „kuvanjem žabe bacačem plamena“ – prosto, bivši radikali samo tako znaju.
U ubeđivanju javnosti da ovako ili onako valja potpisati nezavisnost Kosova, režim deli šljage levo i desno, satire opoziciju, huška protiv novinara i rektorke, protiv svih koji se usude da kažu bilo šta o bilo čemu.
A bliže se izbori. Uz bojkot najveće opozicione grupacije nema sumnje da će SNS sa prilepcima imati dvotrećinsku većinu potrebnu za promenu Ustava. Jednako nema sumnje da će u crnim džipovima bez registracija u parlament prošvercovati i nekakvu građansku opoziciju da podrži njegovo kosovsko vizionarstvo. I naravno Šešelja da za zapadne posmatrače glumi nacionalističko strašilo.
Potom će početi treća etapa kuvanja žabe – priprema za referendum na kojem bi građani trebalo da aminuju dogovor sa Prištinom. To tek neće biti stvar za one sa slabijim želucem, taj luping u kojem ratni huškači iz devedesetih ubeđuju ljude da glasaju suprotno od onoga što su im pričali trideset godina.
Kancelarka Merkel je navodno obećala da će navratiti u Srbiju sledeće godine. Tipujem da će doći samo ako Vučić u ovom polugodištu bude dobar đak.