Vučićevo opravdanje za ustupke?
5. jul 2018.
Nije baš najpreciznije reći da je reč o nekakvom velikom zaokretu spoljne politike Srbije, ali vidljivo je da vrh vlasti u Beogradu akcenat sve više stavlja na odnose sa SAD i Rusijom. Postoji nekoliko zvaničnih gestova koji svedoče o fokusiranosti politike Srbije na trenutno najkrupnije igrače svetske politike.
Signal broj jedan bi moglo biti zapažanje ministra spoljnih poslova Ivice Dačića da susreti sa šestim pomoćnicima trećeg sekretara više nemaju mnogo smisla, i da se sada pokušava pronaći put do samog vrha Bele kuće. Ubrzo nakon toga usledio je poziv predsednika Srbije Aleksandra Vučića predsedniku SAD Donaldu Trampu da poseti Srbiju; predsednik Rusije Vladimir Putin je takav poziv već prihvatio.
Vlasti u Beogradu to svakako nikada ne bi javno priznale, ali čitav taj niz poteza bi se mogao i ovako formulisati: svaka čast Evropskoj uniji, ali neke stvari ne mogu se rešiti bez Moskve i Vašingtona.
Okretanje ključnim akterima
A gorući problem koji sada tišti Srbiju jeste naravno pitanje Kosova – i praktična nesposobnost evropskih birokrata da taj proces privedu kraju tako da obe strane budu zadovoljne. Političari iz Srbije već izvesnog vreme gunđaju da Brisel ne čini skoro ništa da izvrši pritisak na albansku stranu kako bi ispunila svoj deo obaveza. To nezadovoljstvo se sada reflektuje okretanjem ka najverovatnije ključnim akterima svetske politike.
Kad kažemo Brisel, a na to pažnju skreću i naši sagovornici, tu se pre svega misli na grupu zemalja koje su priznale Kosovo. Ali, čak i među njima ima dosta zemalja čije diplomate su se, prema tvrdnjama naših sagovornika, još 2008. godine pravdale političarima u Beogradu da su Kosovo priznale samo zbog pritiska Vašingtona. U tom smislu se i skorašnji susret Vladimira Putina i Donalda Trampa vidi kao prilika da se na problem Kosova makar skrene pažnja tokom jednog tako značajnog sastanka, jer se po oceni vlasti u Srbiji od EU više ne može očekivati ništa.
Moskva i Vašington odlučuju
„Mislim da Srbija prepoznaje da postoje dva centra moći koji mogu ključno da utiču na regionalnu bezbednost“, komentariše za DW to obraćanje super-silama Dušan Proroković, iz Centra za strateške alternative. „Zato se sada pokušava da se u direktnoj komunikacija s njima stavi na sto nekoliko otvorenih pitanja, među kojima je kosovsko svakako najveće“.
Novinar Ljiljana Smajlović za DW ističe da se slaže s ocenama političara iz Srbije „da se takve stvari ne mogu rešiti bez, u najmanju ruku, saglasnosti Moskve i Vašingtona. Beograd je stoga veoma zainteresovan za relaksaciju odnosa između Moskve i Vašingtona, jer u tom slučaju postoji mogućnost da Zapad malo pažljivije sasluša tu srpsku stranu priče o Kosovu, i da razmisli o tom mogućem kompromisu o kome Vučić stalno govori“.
Mediji u Srbiji na svoj način dočekuju susret Putin-Tramp. Navodi se tako, pozivajući se na domaće diplomatske izvore, da će dva predsednika o Kosovu razgovarati samo minut ili dva, ali da će i to biti veoma značajno. Po običaju je teško razabrati da li je to spisak lepih želja državnog vrha, ili njihov trapav pokušaj da kroje agendu susreta dva najmoćnija svetska političara.
Šta Srbija može očekivati od tih eventualnih par minuta posvećenih Kosovu? Dušan Proroković primećuje da se ne zna da li će se uopšte raspravljati o Balkanu, a kamoli o Kosovu. „Taj dnevni red biće krcat za njih daleko važnijim pitanjima. Ukoliko se budu dotakli teme Kosova to će biti u kontekstu krimskog pitanja, jer Rusija insistira na argumentaciji da se kosovski presedan može koristiti i na drugim mestima“, ocenjuje Proroković.
Ruska politika – i Krim i Kosovo
„Ukoliko Kosovo bude na dnevnom redu, sve što možemo da očekujemo jeste da Donald Tramp sazna da je Putinu bitno i Kosovo“, smatra Ljiljana Smajlović. „Mislim da je Putinu Kosovo zaista bitno. Krim mu jeste bitniji, ali ne spadam u one koji misle da će Putin uskratiti podršku Srbiji oko Kosova zbog Krima, i da će on , kako se smatra na Zapadu, jedva dočekati da to iskoristi kao nekog džokera za trampu Krim za Kosovo. To je fundamentalno nerazumevanje ruske spoljne politike i Putina“.
A s obzirom na to da su temu Kosova na dnevni red sastanka u Helsinkiju stavili srpski diplomatski izvori, Ljiljana Smajlović napominje da to „može biti i priprema domaćeg terena da se neko iduće rešenje predstavi kao dogovor Trampa i Putina, a ne kao srpska spremnost na ustupke“.
Nije mali broj onih koji sve ovo vide kao ozbiljan šamar Briselu i kao potencijalno pogoršanje odnosa Srbije i Evropske unije. U isto vreme se te inicijative vide i kao početak mogućeg daleko aktivnijeg uključivanja Amerike i Rusije u kosovski dijalog.
Dušan Proroković kaže da je „Evropska unija doživela toliko udaraca tokom proteklih godina da je pitanje da li će i ovaj primetiti. Koliko ja poznajem evropsku birokratiju, mislim da će se krivac za neuspeh kosovskog procesa tražiti u jednom čoveku, neko će se naći kao žrtva, a onda će se nastaviti po starom. Tako da će neke ljutnje sigurno biti, ali sumnjam da će se u Beogradu i Prištini bilo ko na to obazirati“.
Bledi privlačna moć EU
Ako se uopšte bude pravio neki dogovor Amerike i Rusije oko Balkana, mislim da će tu Kosovo biti samo jedna od tema, nastavlja Proroković. „Mnogo je tu isprepletanih interesa i otvorenih pitanja da bi se raspravljalo samo o Kosovu. Očito je da i Amerika i Rusija imaju interese u celom regionu, i u tom kontekstu možda je moguće da se oni dogovore o nekim principima kako će Balkan funkcionisati. Ali, naglašavam da je to zaista hipotetički scenario. Imali smo dosta optimizma i oko rešavanja nekih drugih svetskih problema pa znamo da se skromno završilo”.
S obzirom na to da se ušlo u period zategnutih odnosa oko Kosova, Ljiljana Smajlović ocenjuje da bi svakako bilo dobro ukoliko neki centri moći pošalju poruku, pre svega Prištini, da je važno da bude spremnija na kompromis. „A što se tiče EU, mislim da njena privlačna moć u regionu bledi, i da to nije nešto što mogu da reše Vašington i Moskva“, kaže Ljiljana Smajlović.
Dušan Proroković tome dodaje da je „priključenje Evropskoj uniji na Zapadnom Balkanu više postalo deo folklora, nego što bilo ko iskreno veruje da će ući u EU. Pitanje je da li će Unija i dočekati 2020. godinu u ovakvoj strukturi, a kamoli da li će Srbija postati njen član“.