Zaboravljena deca Sirije
16. mart 2018.
Šatorski kamp sirijskih izbeglica veoma lako se prepoznaje po natpisima UNHCR-a. Sirijski rat i bombardovanje u istočnoj Guti udaljeni su samo nekoliko kilometara. Stanovnici kampa kažu da ponekad čak i čuju eksplozije bombi.
Iako je ratno područje u susednoj zemlji tako blizu, Sirijci koji žive u mestu Bar Elijas u Libanu, osećaju se bezbedno. Ipak, oni svoju budućnost tu ne vide, posebno ne za svoju decu.
- pročitajte još: Rat u Siriji – sve greške Zapada
U malom izbegličkom kampu Medjen u Bar Elijasu smešteno je devet porodica u osam improviziranih stambenih objekata. Oni zimi prokišnjavaju i teško se zagrevaju, a leti u njima vlada nepodošljiva vrućina. „S vremenom je voda postala bolja“, priča Amina Melhem. „Ovde u kampu prošlih nekoliko nedelja svi su bili bolesni“. Ona i njeno šestoro dece sede oko male peći u šatoru koja se nalazi usred prostorije, a koja je ujedno i spavaća i dnevna soba.
Izbegli iz okoline Homsa
Većina stanovnika tog izbegličkog kampa su deca, starosti između dve i 17 godina. Aminin sin Kaled al-Ahmad (naslovna fotografija) jedan je od njih. „Dobro se sećam Kusijera, moj rodnog mesta. Išao sam u treći razred kada smo morali da pobegnemo“, priča 15-godišnjak, deluje kao da je već odrastao čovek. Kusijer je grad u blizini sirijskog Homsa, bio je utvrđenje pobunjenika. Bombe Asadovog režima uništili su veliki deo grada, kao i okolna mesta. Godine 2012. Kaledova majka i otac Medjen – po kojem je kamp i dobio ime – kao i njihovi braća, sestre i rođaci, pobegli su u Liban. Al-Ahmadovi su nekada u Siriji živeli dobro, imali su kuću i redovne prihode.
Danas njih 11-oro dele jedan šator. „Bar sam naučio da čitam i pišem kada smo stigli ovde“, priča Kaled. To nije slučaj i sa drugom decom u kampu.
Škola u šatoru
Da bi djeca naučila da pišu i čitaju, kao i da to ne bi zaboravili, Medjen al-Ahmad je 2016. osnovao školu u šatoru. U nju skoro svakog dana dolazi 60 do 70 dece iz više kampova. Decu uče četiri učitelja iz Sirije koji to sve rade volonterski, a đaci su podeljeni u razrede prema stepenu znanja, a ne prema starosti. Potvrde o obrazovanju nema.
Uz finansijsku podršku malih organizacija opremljene su tri učionice i jedna radna prostorija u susednoj baraci. U početku su prostorije bile gole – tepisi umesto stolica, najloni umesto prozora, ali danas sve izgleda drugačije – zidovi su ofarbani šarenim bojama, a tu su i školske klupe za skoro sve učenike. Baraka međutim i dalje nije izolovana i danas nastave nije bilo, jer je prokišnjavalo.
- pročitajte još: Još jedna runda u sirijskom ratu
„Iako su zidovi šareni, psihološko stanje dece je pogoršano. Mnoga deca nemaju identitet, nemaju pasoš, nemaju obrazovanje“, kaže učitelj Muafak Melhem. Roditelji moraju mnogo da rade, tako da deca često ostaju sama, a da ne govorim o nekakavoj privatnosti u kampu. Moramo da se borimo da ne izgubimo čitavu generaciju.
Briga za budućnost
Kaled se takođe ne oseća dobro. On želi da prebrodi svoje teškoće, jer ne želi da stvara dodatne brige svojim roditeljima. Ali on svoja nadanja o budućnosti ne može da sakrije: „Želim u budućnosti da imam karijeru. Hteo bih da budem grafički dizajner“. On uzima laptop-računar koji je dobio kao donaciju, otvara stranicu Jutjuba i gleda tutorijale o editovanju fotografija. Svojim zastarelim telefonom napravio je par fotografija i kratkih video-snimaka, ali svoj Jutjub-kanal još uvek nema, jer nema dovoljno struje, a i veza je slaba.
U kampu često igra fudbal. „Real Madrid je moj omiljeni klub“, kaže on i prvi put u razgovoru se na njegovom licu vidi osmeh.
Deca ne bi trebalo da rade
Za razliku od drugih roditelja, porodica Al-Ahmad svojoj deci zabranjuje da rade. U polju se često mogu videti i osmogodišnjaci, a neka deca se zloupotrebljavaju kao kuriri za drogu.
Ali nemaju svi roditelji tako otvoren stav u vezi obrazovanja kao Al-Ahmadovi. „Mnogi roditelji nisu svesni da je obrazovanje ključ budućnosti“, kaže Ala Alzaibk iz jedne lokalne organizacije. „Ključ mira je obrazovanje“, govori Alzaibk. „Međutim, neki roditelji koji moraju da plaćaju 50 dolara mesečno za prevoz dece u školu, često se dvoume.“ Njena organizacija zbog toga održava edukativne radionice i za roditelje i za decu i podiže svest o važnosti obrazovanja.
Budućnost Sirije
„Ko će ponovo da izgradi Siriju, ako mladi nisu obrazovani“, pita se Sirijac Ala Alzaibk. I on je pre pet godina pobegao iz istočne Gute. „Završio sam fakultet u Siriji baš pre nego što je sve počelo“, priča taj 31-godišnjak. „Ali kada se ta deca bez obrazovanja nekada vrate, onda će oni biti savršeno plodno tlo za ekstremiste.“
I libanski političari strahuju za bezbednost kada je reč o izbeglicama. I oni se boje da bi mlade muškarce s malo obrazovanja već u Libanu mogli da regrutuju ekstremisti. Liban nije u stanju da sam preduzme nešto protiv toga – ekonomija je na kolenima, vladaju nestašice vode i struje. Prema zvaničnim podacima UNHCR-a, više od 1,1 milion ljudi iz Sirije traži utočište u Libanu, a prema procjenama, u toj zemlji već se nalazi oko 2 miliona Sirijaca. Uprkos preopterećenoj infrastrukturi, libanski političari su ipak bili spremni da sirijsku decu prime u libanske škole na početku sirijskog rata.
- pročitajte još: „Nemilosrdni rat protiv dece“
„Pritisak na obe zajednice je ogroman. Danas u Bar Elijasu živi 50.000 Libanaca i 70.000 Sirijaca. Tu problemi ne prestaju, ali i dalje je bolje nego na nekim drugim mestima“, priča Ala Alzaibk. U drugim zajednicama za Sirijce uveden je čak i policijski sat nakon 19 časova. Kao razlog je navedeno – „da se izbegne stres“.
Organizacija „Hjuman rajts voč“ navodi da širom zemlje ima oko 500.000 školske dece, od kojih polovina ne ide u školu. Ona ne znaju ni da pišu, ni da čitaju, ne umeju da računaju.
Kaled al-Ahmad od nedavno može da ide i u libansku školu, koja je od kampa udaljena sedam kilometara. Za Sirijce su formirani dodatni razredi u poslepodnevnim časovima. „Tako je bolje. Već je bilo dosta problema i svađa, tako da mi je draže da ostajem u sirijskom razredu“. Raduje se što ima priliku da završi školu, ali već zna da će mu biti teško da finansira studije za grafičkog dizajnera. Za to jednostavno nema novca.
Da se rat napokon završi
Kaled je jedno od samo dvoje dece iz kampa koji mogu da idu u redovnu školu. To brine njegovu majku Aminu. „Mogu ja sve da izdržim“, kaže ona. „Podnosim to što smo našu kuću zamenili šatorom, kao i to što konstantno živimo u nesigurnosti, ali mnogo se brinem o budućnosti svoje dece.“ Na licu te stidljive žene vidi se očaj.
Kaled i njegova porodica ne žele da napuste Liban da bi išli u Evropu. Oni žele da ostanu što je moguće bliže svojoj domovini. I učitelj Muafak Melhem misli: „Nećemo se nikada navići na život u šatoru, ali sve je bolje nego biti pod granatama. Ne želimo nikome da budemo na teretu. Svi žele da se rat u Siriji napokon završi.“
Rat u Siriji koji je upravo ušao u svoju osmu godinu.