Kineski predsednik Si Đinping najradije bi da odvojeno pregovara sa svakom od evropskih vlada. Sigurno da na taj način može da dobije bolje uslove za svoju zemlju. Umesto toga, Sija je u Francuskoj dočekala trojka: osim francuskog predsednika Emanuela Makrona, tamo je bila i nemačka kancelarka Angela Merkel, a pridružio im se predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker. Poruka je bila sledeća: Evropska unija nastupa zajednički kad je reč o trgovačkim pitanjima.
Ali na žalost to ne važi za čitavu Uniju. Si je, naime, u Francusku stigao iz Italije. A vlada u Rimu dočekala je kineskog predsednika sa svim počastima i pristala da učestvuje u gigantskom kineskom infrastrukturnom projektu „Novi put svile“. Italija je tako postala prva velika zapadna industrijska sila koja je krenula tim putem.
Za italijanske firme tu bi trebalo da bude koristi, ali korist će biti kud i kamo veća za kineske firme u Italiji. Iza toga stoji dugoročna strategija, a iza nje državni vrh u Pekingu: Kina želi da stvori još jedan mostobran na tlu Evrope tako što će na primer da uloži novac u italijanske luke u Đenovi i Trstu.
Raste nepoverenje
Sve više vlada s negodovanjem gleda na kineske investicije u njihovim zemljama, i to se ne odnosi samo na zapadne zemlje. Zabrinutost izaziva ne samo prevelika finansijska zavisnost i to što se prodajom firmi Kinezima gubi tehnološka prednost. Ako kineski telekomunikacioni koncern Huavej bude učestvovao u izgradnji nove mreže mobilne telefonije 5G, stručnjaci za bezbednost upozoravaju da bi Kina to mogla da iskoristiti i za špijunažu. Zato su recimo SAD, Australija i Novi Zeland isključili Huavej kao kandidata za razvoj mreža superbrzog interneta.
Angela Merkel kritikovala je Italiju na samitu EU prošle nedelje izjavivši da bi „bilo bolje kada bi zajednički delovali“. Ali Nemačka je i sama godinama bila suviše naivna kada je reč o namerama Kine. I Nemačka je ćutke prihvatala činjenicu da Kinezi i ne pomišljaju da Evropljanima otvore svoje tržište u onoj meri u kojoj je kineskim firmama otvoreno tržište Evrope.
Razlog za ćutanje u Berlinu je jasan: za izvoznu velesilu Nemačku tržište Kine je toliko važno, da su se na sve načine izbegavale suviše oštre reči koje bi možda dovele do represalija. Ali raspoloženje se promenilo – pa i u Nemačkoj. Odlučujuće zvono na uzbunu oglasilo se verovatno 2016, onda kada su Kinezi preuzeli nemačku fabriku industrijskih robota „Kuka“. S druge strane, nezamislivo je da neki stranci u Kini kupe firmu od tolike tehnološke i strateške važnosti. Otada – ne samo nemačka vlada, već i Evropska komisija – razmišljaju kako da se Evropa zaštiti od takve „rasprodaje“ i kakvu ulogu bi pritom trebalo da igra politika.
Kina teži hegemoniji
U svemu tome se ne radi o tome da se sruše mostovi prema Kini ili da se u potpunosti odbaci inicijativa „Novi put svile“. Tu se pre svega radi o poštenim uslovima i jednakom pristupu tržištima.
Kad je Donald Tramp došao u Belu kuću i najavio svoje načelo „Amerika na prvom mestu“, Berlin i Pariz bili su presrećni zbog toga što se Kina ponudila kao spasilac multilateralizma. Ali Pekingu nije stalo do multilateralizma, već pre do bilateralizma i, na kraju krajeva, do sopstvenog hegemonizma.
Interesantno je to da je baš taj, toliko omraženi Donald Tramp, pokazao da se Kinezi itekako mogu navesti na popuštanje. Nijedna država Evrope pojedinačno nema tu težinu i ne može da stvori toliki pritisak na Kinu, ali Evropska unija kao celina može. Ona mora da deluje kao jedinstveni blok. Zato je zajednički nastup Makrona, Merkelove i Junkera prema Siju bio prava poruka.