Zatureni Hičkokov film o grozotama iz logora

Hičkok nije bio izuzetak. Kada su se saveznici poslednjih godina Drugog svetskog rata spremali za konačnu invaziju na Nemačku, nestrpljivi su bili i mnogi režiseri. Znali su da ih u onome što će ostati od Hitlerove Nemačke čeka hrpa materijala za buduće filmove. Uz to, oni su snimali propagandne spotove i kratke preglede koji su prikazivani vojnicima na frontu ili pre filmova u običnim bioskopima. Među ovim rediteljima bilo je velikih imena poput Bilija Vajldera, Vilijama Vajlera i Franka Kapre. Među najtraženijima bio je Alfred Hičkok, tada već holivudska zvezda. Po nalogu britanskog Ministarstva informisanja je 1944. snimio dva polusatna filma namenjena francuskoj publici. Cilj je bio jačanje volje i otpora nemačkom okupatoru.Ali to nije bilo sve. Na poziv svog prijatelja, producenta Sidnija Bernštajna, Hičkok je trebalo da snimi dokumentarni film o oslobađanju nacističkih koncentracionih logora. Radni naziv bio je „F3080“, a zapravo se radilo o svojevrsnom nastavku filma o oslobađanju logora Bergen-Belzen. Do danas se stručnjaci za film i istoričari spore koliko je daleko slavni Hičkok stigao sa radom na ovom filmu. Delo je jedno vreme bilo zapečaćeno jer, s obzirom na nove odnose SAD i Nemačke nakon rata, nije baš bilo poželjno podsećati na nacistička nedela. Dokazano je, međutim, da je režiser pregledao snimke i davao prve instrukcije za montažu. Zbog toga ovaj kratki film važi kao missing Hitchcock – ova konstrukcija se obično odnosi na izgubljene umetnine velikih slikara ili vajara. Sada bi Hičkokov rad trebalo da bude restauriran i prikazan publici.

Slike grozote i nade

O čemu se radi tačno u filmu koji je kasnije dobio i pravi naslov Memory of the Camps (Sećanje na logore)? Poznata je želja Amerikanaca i Britanaca sa kraja rata da dokumentuju zlodela nacista i da logore prikažu bez ulepšavanja, u čitavom svom užasu. Zato su obe armije, kao uostalom i Sovjeti, u oslobođene logore slali ekipe sa kamerama. Tako su ekipe Crvene armije snimile već delimično uništeni logor Majdanek, kao i Aušvic. Međutim, prvi logor u kojem nacisti nisu uspeli da unište dokaze svojih nečovečnosti bio je Bergen-Belzen. Snimanje logora je koordinirao upravo Sidni Bernštajn, u to vreme zadužen za film u odeljenju za psihološki rat britanske vojske. „Kamermani treba da snimaju sve što ilustruje vezu nemačke industrije sa koncentracionim logorima – logotipe na gasnim komorama ili pećima za spaljivanje leševa, prepisku sa isporučiocima i slično“, stoji u uputama koje napisao Bernštajn.

Rad na nastavku filma najpre je odbio Bili Vajlder, posle čega se Bernštajn obratio Hičkoku. Sa njim nikada nije sklopljen pisani ugovor, ali je bilo više svedoka koji su potvrdili da je legendarni reditelj radio na filmu. Tako je montažer filma Peter Taner 1983. opisao da je Hičkok marljivo radio na filmu, vodeći računa pre svega o verodostojnosti. Insistirao je da dokumentarne scene budu jasno odvojene od kasnije dosnimljenih. Slično tvrdi i istoričar filma Kristof Terhehte koji je 1999. u knjizi o Hičkoku napisao: „On je brižljivo vodio računa da koristi samo materijal koji sigurno nije insceniran.“ Tobi Hegit iz londonskog Ratnog muzeja sada je zadužen za restauraciju i ponovno objavljivanje filma. Kaže da je pun „snažnih i dirljivih“ slika, da prikazuje grozote, ali i scene nade. Na Hičkokov način, naravno – recimo kada se jedan logoraš posle oslobađanja prvi put tušira, nakon godina zatočeništva u prljavštini. Tu su i napori oslobodilaca da spreče širenje tifusa i drugih bolesti kod oslobođenih logoraša.

Šokirani Hičkok

Postprodukcija pod Hičkokovom dirigentskom palicom, međutim, nije dovedena do kraja. Mnogi snimci su iskorišćeni za kraće nedeljne preglede i propagandne spotove.Amerikanci su se povukli iz projekta „F3080“. Kako piše Terhehte, „predstojala je teška zima“ i procenjeno je se treba boriti protiv „haosa i pada morala“ umesto „suočavati Nemce sa njihovom krivicom“. Verovalo se da tako ekspresan sudar sa nacističkim zločinima nije dobar za obnovu Nemačke. Nema sumnje da bi većina nemačkih građana bila šokirana – uostalom, snimci su potresli i samog Hičkoka. Britanski list Independent 1945. piše da šokirani Hičkok danima nije dolazio u studio. Snimke je ponovo pronašao jedan američki istraživač, a fragmenti su prikazani na Berlinalu još 1984. godine. U Ratnom muzeju veruju da će kompletnu verziju završiti krajem ove ili početkom sledeće godine, nakon čega će film biti prikazan najširoj publici – na britanskoj televiziji i raznim festivalima.

Autor: Johen Kirten / nr
Odg. urednik: