Završne reči u Hagu
22. decembar 2017.
Ceremonijom u svečanoj sali parlamenta u Hagu, kojoj je prisustvovao generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Guteres i holandski kralj Vilem-Aleksandar, juče (21.12.) zatvoren je Haški tribunal. Svečanosti su, uz mnoge druge zvanice, prisustvovale sve sudije koje su u dve i po decenije rada Tribunala vodile preko sto procesa optuženima za ratne zločine u sukobima u bivšoj Jugoslaviji krajem prošlog stoleća.
- pročitajte još: „Kvantni skok za međunarodno pravosuđe“
Ti procesi, ocenjeno je i na svečanosti zatvaranja, doprineli su, uz ispunjenje pravde, utvrđivanju istorijskih činjenica i suočavanju nacionalnih zajednica sa nedavnom prošlošću, pre svega s počinjenim zločinima i njihovim kvalifikovanjem. Kao jedna od njihovih značajnih zasluga istaknuto je da su „dokazali van razumne sumnje da masovno ubistvo u Srebrenici 1995. predstavlja genocid“.
Haški procesi bili su, posle Nirnberških suđenja, prvi u svetu na kojima se sudilo za ratne zločine. „Zasluga suda Ujedinjenih nacija u Hagu je što se u kolektivnu svest ukorenila činjenica da će oni koji su počinili zločine u ratovima morati da polože račune. Haški tribunal označio je kraj nekažnjivosti za ratne zločine“, rekao je na svečanosti zatvaranja generalni sekretar UN Guteres.
Presedani Haškog tribunala
U sudnici Haškog tribunala pre mesec dana, Ratko Mladić, ratni komandant Glavnog štaba Vojske Republike srpske, osuđen je za genocid u Srebrenici na doživotni zatvor. Uz srebrenički genocid, proglašen je krivim i za progone, istrebljenja, ubistva i nehumano postupanje nad nesrpskim stanovništvom u 12 bosansko-hercegovačkih opština, za teror nad građanima Sarajeva i uzimanje pripadnika mirovnih snaga UN za taoce. Optuženi nije do kraja saslušao presudu, pošto je glasno protestovao i grdio sudije, pa je udaljen iz sudnice. Bilo je to u istoriji Haškog tribunala prvo i jedino izricanje presude na doživotni zatvor bez prisustva osuđenog.
- pročitajte još: Mit o Ratku Mladiću
Osudivši Ratka Mladića na najtežu kaznu koju može izreći, Haški tribunal je izrekao svoju poslednju prvostepenu presudu. Nedelju dana kasnije, 29. novembra izrekao je i poslednju drugostepenu, to jest pravosnažnu presudu šestorici lidera Herceg-Bosne prvostepeno osuđenih za zločine nad Bošnjacima i pokušaj prekrajanje države Bosne i Hercegovine.
Taj žalbeni postupak završen je na dramatičan način, bez presedana u svemu što se događalo u haškim sudnicama. Pošto je predsedavajući Žalbenog veća Karmel Ađus saopštio da mu je žalba odbijena i kazna od 20 godina zatvora potvrđena, trećeoptuženi na tom suđenju, komandant HVO Slobodan Praljak, popio je otrov koji je skriveno uneo u sudnicu. Uprkos hitnoj medicinskoj intervenciji, Praljak je preminuo.
Pre tog tragičnog događaja, sudija Ađus pročitao je obrazloženje da je Žalbeno veće potvrdilo zaključke prvostepene presude da su šestorica optuženih – Jadranko Prlić, Bruno Stojić, Slobodan Praljak, Milivoj Petković, Valentin Ćorić i Berislav Pušić – krivi za zločine poput onih u Stupnom Dolu, logorima Dretelj i Heliodrom ili u samom Mostaru, koji su počinjeni s ciljem da se „Bošnjaci i drugi, koji nisu Hrvati, politički i vojno potčine, etnički očiste i zauvek uklone“ s područja koja su proglašena Herceg Bosnom.
- pročitajte još: Otrov je u tumačenjima
Žalbeno veće je potvrdilo da je sukob HVO i Armije BiH bio međunarodnog karaktera, što je još jedna značajna činjenica koju je etablirao Haški tribunal. Po zaključku sudija, u tom sukobu učestvovala je Hrvatska vojska, a Republika Hrvatska je imala kontrolu nad vojnim komandantima i civilnim vlastima Herceg-Bosne. Potvrđeno je i da su članovi udruženog zločinačkog poduhvata, uz čelnike Herceg-Bosne, bili i bivši predsednik Hrvatske Franjo Tuđman i drugi hrvatski zvaničnici tog vremena. Njihov zajednički cilj je, prema presudi, bilo uspostavljanje dela hrvatske države na teritoriji BiH, u granicama nekadašnje hrvatske banovine iz 1939. godine. Šestorica optuženih, koji su bili među „arhitektima tog projekta“, osuđena su na ukupno 111 godina zatvora, koliko im je odmereno i u prvostepenom postupku.
Naslednik Haškog tribunala
Pre ovog sudskog zasedanja, kao i pre svečanog obeležavanja kraja Haškog tribunala počeo je da funkcioniše njegov naslednik – Mehanizam za međunarodne sudove (MMKS), pred kojim će se okončati neka od suđenja Haškog tribunala. To su na prvom mestu žalbeni postupci u predmetima Radovan Karadžić i Ratko Mladić, koji predstoje.
Još dva nasleđena postupka ove godine su prešla u nadležnost MMKS. Prvi je ponovno suđenje čelnim ljudima Službe državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, koje je počelo u junu. Prema haškoj optužnici, oni su od 1991. do 1995. godine, osnivali, naoružavali, organizovali obuku i finansiranje tajnih policijskih i paravojnih jedinica, čiji pripadnici su svoj ratni put obeležili ubistvima i progonom nesrpskog stanovništva s ciljem njihovog trajnog uklanjanja, najpre sa područja Krajine i Istočne Slavonije u Hrvatskoj, a potom iz opština Sanski Most, Bijeljina, Bosanski Šamac, Doboj, Zvornik i Trnovo u Bosni i Hercegovini. Tužilaštvo je za obojicu tražilo doživotni zatvor, ali pre četiri i po godine odlukom Pretresnog veća holandskog sudije Alfonsa Orija, oslobođeni su svake krivice.
Senke oslobađajućih presuda
U približno isto vreme donesene su i sporne oslobađajuće presude hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, kao i načelniku Glavnog štaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću. Sudija Karmel Ađus, koji je dočekao zatvaranje Haškog tribunala kao njegov predsednik, rekao je da su te presude „suprotne svakom poimanju pravde“, „groteskne“ i donesene „po nekim drugim, a ne pravnim, motivima“. Međutim, Žalbeno veće poništilo je oslobađajuću presudu samo Stanišiću i Simatoviću i naložilo ponovno suđenje, što je po komentarima hroničara haških suđenja, samo delimično iskupljivanje Haškog tribunala, jer su presude Gotovini, Markaču i Perišiću definitivne. Ostalo je da ovo iskupljivanje obavi „Mehanizam za međunarodne krivične sudove“, koji je pravni naslednik Tribunala.
Pod jurisdikciju Mehanizma dospeo je i Vojislav Šešelj. I njemu je u Haškom tribunalu izrečena oslobađajuća presuda nakon jedanaest i po godina provedenih u haškom zatvoru, pod optužbom za ratne zločine, počinjene od 1991. do 1993. godine nad nesrpskim stanovništvom delova Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Vojvodine. Optužnica je Šešelja teretila za progone na političkoj, nacionalnoj i verskoj osnovi, prisilno premještanje i nehumane postupke koji su kvalifikovani kao zločini protiv čovečnosti. Po osnovi kršenja zakona i običaja ratovanja optužen je i za ubistva, mučenje, okrutno postupanje, razaranje sela i uništavanje verskih objekata, te pljačkanje javne i privatne imovine.
Ništa od toga, po sudu većine sudija Pretresnog veća, nije dokazano. Dok je francuski sudija Žan-Klod Antoneti u martu prošle godine kao predsedavajući Veću izricao oslobađajuću presudu, Šešelj je već godinu i po dana bio na slobodi. Još jedan presedan u istoriji Haškog tribunala! Tužilaštvo, koje je za lidera srpskih radikala tražilo kaznu od 28 godina zatvora, uložilo je žalbu.
Žalbena rasprava održana je pre deset dana bez prisustva osuđenog. Tužilac Matijas Markusen je u obrazloženju žalbe rekao da je oslobađajuća presuda „zapanjujuća“. U njoj je počinjeno toliko grešaka da je neodrživa i Žalbeno veće treba da je poništi ili naloži ponovno suđenje. Da li će takav zahtev biti ispunjen ili ne saznaćemo u godini koja je pred nama.