Da li se uloga države sastoji u tome da za mene, moju porodicu i čitave društvene grupe, koje su, zanimljivo, nazvane rizičnim (ko tu i šta rizikuje) određuje kakvim opasnostima treba da se izlažemo? Da li je to što zovemo solidarnošću sa tim grupama zapravo samo veliiko odsustvo solidarnosti sa mnogim drugim ljudima čija se egzistencija zbog zabrane izlaska i restrikcija javnog života bukvalno urušava?
Sredstva kojima se politika trenutno služi odavno su prevazišla zdravstveno-epidemiološke aspekte situacije. Država šalje na ulice policiju (u nekim zemljama i vojsku) da bi zatvarala i nadzirala svoje građane. Tvrdi da to čini u cilju zaštite mene i mojih bližnjih: ili mrtvi ljudi, ili egoistične slobode. No, zar to ne zvuči pomalo sumnjivo? Zar država nije odjednom počela da se ponaša kao roditelj-nasilnik koji nadzorom i kaznama hoće da zaštiti svoju decu od njih samih?
Za šta se staraju?
Umesto da se osećam zbrinuto, osećam se loše. Jer, ako se država zaista toliko stara o mom zdravlju, zašto je tako troma kada je reč o odavno poznatim rizicima po zdravlje? Ona zarađuje na duvanu i alkoholu. Ponaša se zapanjujuće uzdržano prema industriji prehrane u kojoj otrovi poput šećera ili štetnih masti imaju važnu ulogu. Po svemu što znamo, takve stvari prouzrokuju više umiranja i patnji nego korona.
I ne samo to. Koliko god bile različite vlade zemalja kao što su Poljska, Španija, Italija i Nemačka, one u korona-krizi sprovode vrlo slične krupne zahvate u naš psihički, socijalni i ekonomski život. A istovremeno spektakularno zakazuju na logističkom i upravno-tehničkom planu. Zašto oboleli iz jedne regije ne bivaju sistematski transportovani u druge regije, kako bi bili spaseni umiranja u prepunim bolnicama u pojedinim žarištima? Postoje Bergamo i Madrid, ali i mnoge regije u kojima je broj obolelih mali. A ako se pogleda na kompletnu EU, u svakom trenutku ima dovoljno kreveta na odeljenjima za intenzivnu negu. Gde je solidarnost o kojoj nam naše vlade stalno pričaju?
Spektakularne zabrane mi izgledaju kao strategija zamagljivanja pogleda na katastrofalni menadžment. Ljudi ne umiru od virusa, već od disfunkcionalnosti sistema. Izgleda mi da imamo posla sa nesposobnošću koju, emocionalno ucenjeni, moramo da plaćamo nadzorom i izolacijom. To je kao neka nova vrsta populizma - zdravstveni populizam.
Matrica brojki i slika
U poplavi brojki i slika koje hoće da me ubede da me najpreciznije informišu o takozvanoj katastrofi, obuzeo me je jak osećaj da me manipulišu. Jer, pri pažljivijem posmatranju, ti matmatički modeli širenja epidemije te broj mrtvih i bolesnih izgledaju mi kao proizvoljne konstrukcije. Pitanja šta se tačno broji, kako se meri i o čemu se zapravo izveštava, u najvećoj meri su potisnuta. Poplava informacija izgleda kao matrica koja gazi sve pred sobom, hipnotiše i smatra da je uvek u pravu, ali njen odnos prema svetu je, blago rečeno, difuzan.
Pri tome je ta matrica mnoge Evropljane bacila u ekstemnu nesigurnost. Mnogi su brzo počeli da veruju da je legitimno žrtvovati slobodu i etičke vrednosti u ime onog što je proglašeno za solidarnost i opšte dobro. Bojim se da nam se mnoge te slobode više neće vratiti. Baš kao što je deo njih već i posle takozvanih islamističkih napada prestao da postoji – i nije se vratio.
Jer, sa zdravstvenim populizmom i matricom, širi se, kao i onda, autoritarnno duhovno nasleđe. S jedne strane, odmah se našlo dovoljno zabrinutih građana koji su zvali policiju da bi naučili pameti šetače u parkovima i učesnika ozloglašenih „korona-žurki". Da li sa našom demokratijom i našom verom u građansku solidarnost stvari stoje toliko loše da nismo u stanju da pokažemo ni minimum poverenja u ljude koji nas okružuju, već se odmah obraćamo aparatu državne sile?
Istom brzinom su se pojavili i oni koji su počeli glasno da razglabaju kako su „već imali i previše od ovog sveta". Da sada konačno vlada mir, da je na ulicama manje ljudi, da ne mora da se ulazi u avione, da može da se odahne. No, da li nam je za to potreban globalan lockdown? Moće li se poći od toga da se svako u svojoj kući oseća dobro zbrinuto i da živi bez straha od budućnosti? Koliko je mnogo – ili malo – ljudi koji se osećaju tako?
Istorija koja se ponavlja
Zdravstveni populizam, moć matrice i očekivanja zabrinutih građana da država stvori sigurnost pa neka košta šta košta, podseća na onaj drugi populizam: na rat protiv terora. Ima zapanjujućih paralela. Slično primeru sa duvanom i alkoholom, i tada države koje su se tobože toliko angažovale u borbi protiv terorizma nisu smanjile, već su povećale svoju proizvodnju oružja.
Postoji isto tako poplava slika i „činjenica" koje „dokazuju" opasnost. Počinjani su ratovi, čitave društvene grupe su stavljane pod generalnu sumnju, i mnogi njihovi običaji su stigmatizovani. A preostali građani su u istom dahu podrvgnuti strožijem nadzoru.
Napadi su sada prošlost. Broj njihovih žrtva je ostao nesrazmerno nizak u odnosu da broj žrtava „sredstava" upotrebljenih u borbi. Pri tome su ta „sredstva" – u ime opšteg dobra i bezbednosti – i dalje u upotrebi: ratovi protiv terora se još uvek vode, nadzor, restrikcije i stigmatizacija, kao i društveni eksploziv, još uvek postoje. Hoće li tako biti i sa virusom?
Stanislav Štrazburger je pisac i menadžer u kulturi. Njegov poslednji roman „Trgovac pričama" je izašao 2018. Autor je rođen u Varšavi i živi u Berlinu, Varšavi i različitim mediteranskim gradovima.