Zoran Milanović – hrvatski Robert Fico?

Plan hrvatskog predsednika Zorana Milanovića je uspeo. Otkako je nedavno neočekivano odredio da će se parlamentarni izbori održati u sredu 17. aprila, a ne kao obično nedeljom, pa odmah potom objavio i svoju kandidaturu za premijersku poziciju na listi Socijaldemokratske partije (SDP), bez da prethodno odstupi s dužnosti predsednika, u Hrvatskoj gotovo da više i nema drugih političkih tema. Svi govore samo o Milanoviću.

„Rijeke pravde dolaze“

Razlog, međutim, nije samo najava kandidature – to je pre svega njegova neobuzdana retorika koja raspaljuje strasti. Pred okupljenim novinarima govorio je – ciljajući na vladu Andreja Plenkovića i njegovu Hrvatsku demokratsku zajednicu (HDZ) – o „lopovima i ugnjetačima“, „praznim likovima bez vere i svetonazora“, samo „željnih gole moći i tuđeg novca“. Zemljom vladaju „gangsteri“ koji imaju „mentalitet kradljivaca stoke“, sve su to „pijavice i paraziti na zdravom tkivu hrvatskog naroda“, smatra predsednik.

A nije se libio ni od religijski obojenog jezika: zemlja je prljava poput „Augijevih štala“, ali „rijeke pravde dolaze“, one će očistiti svu tu prljavštinu, čim on bude izabran za premijera, jer se ovde radi o „svetom ratu“.

Čak i za predsednika koji se i ranije isticao grubim izjavama i retoričkim eskapadama, to je predstavljalo novu dimenziju eskalacije.

Proračunata marketinška strategija

„Ova žestoka retorika je proračunata. To je kalkulisana marketinška strategija, pažljivo osmišljen nastup“, kaže politički analitičar i pisac Jurica Pavičić u razgovoru za DW. „Milanović nastoji da zajaše na talas jednog krajnjeg revolta znatnog dela građanske srednje klase u Hrvatskoj, koja je strašno besna na te nagomilane korupcionaške afere, koja je revoltirana činjenicom da je Hrvatska zemlja isprepletena nepotizmom i korupcijom, potpuno zagušena dominacijom vladajuće stranke koja utiče na sve, od opere do vatrogasaca“, kaže Pavičić.

Ukoliko bi ovo bili izbori kao i svaki drugi, onda bi HDZ pobedio, okupio koaliciju i dalje vladao. Zato je jedina mogućnost za promenu da „opozicija mobiliše ljude, stvori situaciju ’sad ili nikad’, da se predstavi kao da su ovi izbori jedini način kako bi se zaustavila duga i iznurujuća hegemonija HDZ-a“, kaže Pavičić i dodaje: „Otuda je razumno mobilisati oštrom retorikom.“

Ignorisanje Ustavnog suda

Ali, ne samo HDZ – Milanović nije poštedeo ni Ustavni sud. Kada su sudije objavile da on ne može da bude zvanično kandidat ako prethodno ne odstupi sa funkcije predsednika, nazvao ih je „nepismenim seljačinama“, „dosadnim stajskim muhama“ i „gangsterskom družinom“.

SDP je s druge strane objasnio da Milanović možda neće biti zvanični kandidat, ali ako stranka pobedi, biće izabran za premijera. U tom slučaju ipak bi podneo ostavku na dužnost predsednika.

Iako sve to svakako predstavlja nepoštovanje Ustavnog suda, objašnjava Pavičić, u Hrvatskoj ionako nema nikoga ko bi tu instituciju poštovao. „Taj sud je ruglo. To uopšte nije sud, a tamo nisu sudije. To je grupa ražalovanih političara, ministara, poslanika koje su levica i desnica tamo skupili po nekoj kvoti. Oni funkcionišu poput Saveta čuvara revolucije u Iranu. Ako postoji institucija koja je u Hrvatskoj potpuno kompromitovana, onda je to Ustavni sud. To je u zemlji predmet masovnog ismevanja“, kaže analitičar.

Urbani rasizam

Najupečatljiviji slogan Milanovićeve kampanje, međutim, nisu psovke Plenkovića i ustavnih sudija, već njegova najava „rijeka pravde“ koje dolaze na proljeće. To je citat jedne pesme novotalasne grupe Film i Jure Stublića. Tu Milanović koristi jedan skriven kod hrvatske kulture i poručuje publici: to smo mi, urbani. Pavičić smatra da to pokazuje određenu dozu urbanog rasizma: mi dečki s asfalta, mi koji razumijemo grad.

„On često selo, seljake, seljačine, tretira u negativnom kontekstu. Citirajući grupu Film, on pokazuje da je to naša muzika, generacije koja je socijalizovana na Novom talasu. Na jednom mestu on govori i o HDZ-ovcima koji idu u Osijek po diplome autobusima firme Krstić. To je aluzija na slavni jugoslovenski film Slobodana Šijana „Ko to tamo peva“. On voli da pokazuje da je obrazovan. Voli da se pravi važan svojim gimnazijskim i pop-kulturnim obrazovanjem. Milanović svojoj publici namiguje i aludira na nekakav zajednički kulturni kod koji mi imamo, a ovi koji su zgrabili državu ga nemaju“, objašnjava Pavičić.

Prava alternativa

U protekle četiri godine njegovog petogodišnjeg mandata, Milanović se profilisao kao stvarna opozicija Plenkoviću i njegovom HDZ-u – pre svega zato što se pokazalo da su parlamentarne opozicione stranke nesposobne, bezopasne i međusobno posvađane.

Govoreći o unutrašnjoj politici, predsednik nije propustio priliku da napada vladu zbog korumpiranosti i neobuzdanog klijentelizma.

Ali, rado je koristio i spoljnopolitičku pozornicu: za razliku od Plenkovića, koji se smatra uzornim evropskim učenikom, Milanović u politici EU ističe nacionalne interese Hrvatske, koji se tiču pre svega maksimalnog korišćenja različitih fondova EU. Kada je reč o ruskom ratu protiv Ukrajine, pokazuje veliko razumevanje za interese Moskve i zalaže se za uzdržanost Hrvatske. A što se tiče susedne Bosne i Hercegovine, ističe se kao zaštitnik ekskluzivnih prava tamošnjih Hrvata i malo mu je stalo za stabilnost i funkcionalnost te zemlje. „U odnosu prema BiH Milanović je mnogo manje konstruktivan nego Plenković“, napominje Pavičić.

S tom strategijom Milanović postiže velik uspeh. Već godinama je taj bivši šef socijaldemokrata prema ispitivanjima javnog mnijenja kontinuirano najpopularniji političar Hrvatske, a nakon objavljivanja kandidature, stranka se, prema anketama, popravila za još sedam odsto. Donedavno gotovo siguran Plenkovićev reizbor odjednom je doveden u pitanje. „Sada Hrvatska ima alternativu“, kaže Pavičić.

Hrvatski Fico?

Milanović je prepoznao raspoloženje u zemlji. „Njegova retorika ide za tim da je on neko ko dolazi s konjicom, ko dolazi s tom rijekom pravde, koja će da pomete tu dubinski kompromitovanu i koruptivnu državu“, kaže Pavičić.

Ali, u sadašnjoj kampanji Milanović uopšte nema program – on je program. „Milanović je mutirao u jednog desno-levog populistu. On ima neke mrvice svoje bivše leve pozicije, recimo u odnosu prema antifašizmu i Drugom svetskom ratu, ali neke su pozicije desno-populističke, recimo od odnosa prema Ukrajini i Rusiji, prema nasleđu devedesetih, uključujući i ratne zločine“, objašnjava Pavičić.

I to je problem. „Vrlo je verovatno da će birači koji obično glasaju za levicu, kao i deo desnih birača glasati za njega. Ali, ne znamo kuda bi vodila njegova vlada. Ne možemo da budemo sigurni da neće postati hrvatska verzija Roberta Fica“, strahuje Pavičić.

A slovački premijer Fico, trenutno, zajedno s mađarskim premijerom Viktorom Orbanom, najviše zabrinjava Brisel: obojica se smatraju populistima, koji malo mare za slobodu medija i vladavinu prava, a smatraju se i izrazitim simpatizerima Putina među šefovima država i vlada Evropske unije.