Zurof: Ima još mnogo živih nacista
8. avgust 2015.DW: Gospodine Zurof, često vas nazivaju poslednjim lovcem na naciste. Da li biste se složili s tim?
Efraim Zurof: Takav naziv olakšava moj posao. Ako vam kažu da ste lovac na naciste očigledno je da imate veze s privođenjem nacista pravdi. Ja sam jednom trećinom detektiv, jednom trećinom istoričar, a preostalom trećinom sam politički lobista. Te tri reči opisuju nekoga ko lovi naciste u 21. veku.
Nije li vreme na izmaku što se tiče pronalaženja nacista 70 godina nakon kraja Drugog svetskog rata?
Naravno, mnogo ih je manje, ali ne biste verovali koliko ih je još živih. Mnogi ljudi to ne shvataju, jer ne pretpostavljaju da neko tako dugo živi. Drugim rečima, da se kojim slučajem holokaust ili Drugi svetski rat desio 1920. godine, mi sada ne bismo razgovarali o ovoj temi.
Kako „lovite“ naciste?
Od samog početka mi to radimo na apsurdan način. Kada policija hoće da uhvati nekog zločinca – ona pokrene istragu. Mi to ne možemo tako, budući da počinioce tražimo decenijama nakon zločina. Većina ljudi koji su počinili zločin tokom holokausta već su mrtvi. Bavim se ovim već 35 godina. U jednom momentu počeo sam da radim na osnovu informacija o mogućim sumnjivim osobama, koji su možda bili nacistički ratni zločinci, a koji su dovoljno dobrog zdravlja i snage da se pojave pred sudom.
Koliko je teško danas pronaći nacističke zločince? Da li su možda menjali imena ili uzeli nove identitete?
Ljudi koje danas pronalazimo nisu promenili identitete. Radi se o osobama koje su procenile da ih niko neće tražiti. Ko bi znao nešto o nekom opreznom Litvancu koji je ubijao Jevreje i pre nego što su nacisti stigli? Ili nekom pripadniku nacističkih specijalnih SS-jedinica na Istočnom frontu? Ko bi gubio vreme s njima? Ti ljudi odjednom postaju mete. Neki će reći da to nije u redu jer ljudi koji su im bili nadređeni, u mnogim slučajevima nisu procesuirani ili im je suđeno, ali su oslobođeni ili blago kažnjeni. No, koncept pojedinačne odgovornosti odnosi se na svakoga, tako da ovi ljudi, s jedne strane, imaju nesreću da tako dugo žive.
Započeli ste svoju akciju Poslednja šansa (Operation Last Chance) u Nemačkoj i drugim zemljama. Širom Nemačke su 2013. godine osvanuli plakati koji su pozivali građane da pomognu u pronalaženju nacista. Nudili ste i novčane nagrade. Mnoge je taj poziv zaprepastio, a averuje se da nije imao naročito uspeha.
Većini ljudi je poznato da je centar Simon Vizental u stalnoj potrazi za nacistima. Mnogim ljudima ne treba plakat na nekoj autobuskoj stanici u Berlinu da bi ih na to podsetio. U svakom slučaju, kontaktiraju nas elektronskom poštom ili telefonom. Da budem iskren, većina informacija koje dobijamo je beskorisna. Na primer, jednom me je neko pozvao da mi ispriča da je nekad sedamdesetih godina, dok je pakovao stvari negde u Peruu, u mestu kojem se ne seća ni imena, ugledao starijeg Nemca, sa povećim šeširom, koji je živeo među lokalnim stanovništvom. Šta sam mogao da uradim s tim? Uzmem avion i otputujem u Peru?
Kada onda odlučite da zaista preuzmete neki slučaj?
Postoje tri kriterijuma. Jedan je kredibilitet; drugo, da li je nacista živ i zdrav, odnosno da li je moguće da se pojavi pred sudom; treće, da li je ikada pre bio procesuiran za ratne zločine i ako jeste, o čemu se radilo.
U Nemačkoj su zabeležena dva veća suđenja nacistima poslednjih nekoliko godina – slučaj Oskara Greninga ove godine i slučaj Ivana Demjanjuka 2011. godine. Nakon suđenja Demjanjuku pomislilo se da da je to uvod u više sličnih suđenja. Da li se to i desilo?
Grening je samo jedan slučaj, a desetine slučajeva se istražuju, i to većinom rade Nemci. Tužioci u Ludvigsburgu osmislili su pravnu strategiju: Demjanjuk je služio kao naoružani čuvar SS u zloglasnom logoru Sobibor, namenjenom za masovno ubijanje Jevreja. U tom smislu, on je automatski bio odgovoran bar za saučešće u zločinu.
Dakle, tužiocima su otvorene su nove mogućnosti?
Kao rezultat Demjanjukovog suđenja, nemačkom Ministarstvu pravde smo dostavili spisak s imenima 80 ljudi koji su služili u Specijalnim jedinicama A, B, C i D, odnosno u mobilnim timovima za ubijanje, koje su činile nemačke SS trupe i policija. No, naš problem je zaštita podataka, drugim rečima, ja mogu da imam spisak imena, ali ne mogu da nađem ljude jer nemam pristup podacima. Ipak čekamo na odgovor Ministarstva pravde.
Kako ocenjujete napore Nemačke na procesuiranju nacista? Jer, posle rata su mnoge sudije bile bliske bivšem nacističkom režimu.
U početku je postojalo snažno protivljenje procesuiranju nacista u Nemačkoj. Nisu mogli u potpunosti da obustave procese, ali neke presude bile su, u najmanju ruku, smešne. Ljudi koji su služili u logorima smrti Sobibor ili Treblinka dobili bi tek po nekoliko godina zatvorske kazne. Ipak, od tih dana nas dele svetlosne godine u pogledu znanja o holokaustu i razumevanja strahota koje su se desile. Da su sadašnji kriterijumi bili primenjivani pre 40 godina, broj slučajeva pred sudom bi sigurno bio veći 40 do 60 puta. Promene su ogromne. Desile su se prekasno, ali su se ipak desile. Nemačka je zemlja u kojoj se sudi nacistima. Uzmimo slučaj Austrije, u kojoj se nije desilo nijedno slično suđenje u poslednjih 30 ili 40 godina. U Nemačkoj postoji politička volja da se sudi nacistima.
Šta smatrate najvećim uspehom?
Najvažniji uspeh za mene je da pomognem svetu da shvati da u holokaustu nisu bili samo Nemci i Austrijanci protiv Jevreja, već Evropa protiv Jevreja. Drugim rečima, svaka evropska zemlja imala je ljude koji su pomagali nacistima, a u Istočnoj Evropi, gde sam obavio najveći deo posla, saradnja s nacistima često je podrazumevala učešće u masovnim ubistvima.
Šta smatrate propustom, za čim žalite?
Mnogo je onih koji su umrli dok smo tragali za njima, ili onih koji su umrli tokom suđenja, što je jako frustrirajuće. Kada je osumnjičeni mađarski nacistički ratni zločinac Šandor Kepiro, na primer, oslobođen optužbi 2011. godine, celi slučaj je ispao farsa. Tada sam to osećao kao najbolniji propust, osećao sam se kao da sam izdao žrtve. Sve što radim, radim za žrtve, ne za sebe. Jedini način na koji to mogu prevazići taj osećaj frustracije i neuspeha je da ponovo razmislim o žrtvama, o onome što su prošli. To što se njima dešavalo je milion puta gore od svake frustracije koju ja osećam. Kažem sebi, pa bar smo izveli tipa pred sud. Uništili smo mu život. Možda se i to računa? Stvorio sam skalu uspeha, kako bih se tešio.
*Efraim Zurof, 1948, je izraelski istoričar američkog porekla. Kao direktor jerusalimskog Centra „Simon Vizental“ doprineo je pronalaženju mnogih nacista u poslednjih trideset godina, među njima i ustaškog zločinca Dinka Šakića, koji je lociran u Argentini i u Zagrebu osuđen na 20 godina zatvora zbog zločina u Jasenovcu. Zurof je na predlog srpskog predsednika i poslanika 2008. nominovan za Nobelovu nagradu za mir. Takođe je član Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o Jasenovcu.