Španija 1914: Rat samo na papiru

„Rat je nažalost proglašen. Vlada ima obavezu da istakne svoju neutralnost“, tim rečima je Gaceta de Madrid, u ono vreme službeni glasnik vlade, 7. avgusta, 1914. godine, obznanio špansku neutralnost u Prvom svetskom ratu, deset dana nakon njegovog početka (na fotografiji gore kralj Alfonso XIII koji je proglasio neutralnost). Raspoloženje među građanima bilo je drugačije. Narod je bio podeljen. Jedni su podržavali saveznike, drugi Nemce. Novine su bile glavna platforma za prepucavanje.

Na tekst vladinog lista odgovorila je redakcija „Iberije“, ističući kako je država možda nastoji da bude neutralna, ali „mi nismo“. O ratu može da se ćuti negde drugde, ali ne u Kataloniji. U magazinu koji je pokrenut usred rata, pisac Ramon Perez de Ajala objavljuje „Manifest o pristupanju savezničkim nacijama“, koji potpisuju intelektualci poput Hoze Ortega Gaset, Fernando de los Rios, Vale Inklan, Gregorio Maranjon i muzičar Manuel de Fala.

Pristalice „saveznika“ i Nemaca

Zatim je usledio odgovor na odgovor. U otvorenu diskusiju uključilo se više listova. Jedan od njih bio je i dnevnik „Germanija“, koji se tokom rata zalagao za podršku Nemcima. Odmerenosti u izjašnjavanju stavova nije bilo, zauzimala se jedna ili druga strana. Jedino je „El Imaprsijal“ (Nezavisnost) pokušavao da balansira, pružajući priliku i pristalicama saveznika, kao i onima koji su bili na strani Nemaca, da iznesu svoje viđenje sukoba u Evropi. „Zapravo bi trebalo govoriti o pristalicama Francuza“, govorio je profesor književnosti Horhe Urutia, jer su u Španiji početkom 20. veka francusku kulturu posebno cenili. Doživljavali su je liberalnom i otvorenom – bez cenzure. Vremenom su se branioci nemačkih interesa i pristalice francuskog liberalizma našli na jednoj strani.

Drugim rečima, neutralnih u javnoj diskusiji, kojoj se nije nazirao kraj, jedva da je bilo. Jedan od malobrojnih bio je Eugenio D'Ors, koji je Prvi svetski rat nazvao građanskim ratom Evropljana. Neutralni u Španiji predstavljali su manjinu, a njihovo mišljenje bilo je relativizirano, jer su u diskusiji shvaćeni kao zaštitnici nemačkih interesa.

Prinudna neutralnost

Prema mišljenju Manuela Azanja, kasnijeg predsednika druge Španske republike (1931-1936/1939), neutralnost u toj zemlji bila je nametnuta. „To se može nazvati prisilnom neutralnošću, koju je nametnula naše bespomoćnost i nedostatak vojnih sredstava za sukobljavanje za drugim evropskim armijama“, rekao je Azanja u svom govoru, 25. maja 1917. godine – koji je oduvek važio za odanog zaštitnika „savezničkih“ interese.

Felipe Debasa, profesor političkih nauka i stručnjak za vojnu istoriju, potvrđuje ocenu Manuela Azanja. „Španska vojska je bila zastarela i slabo opremljena. Flote su bile desetkovane, jedva da je bilo nekih brodova na raspolaganju. Istovremeno, veliki broj oficira i mladih vojnika bio je impresioniran pruskim vojnim sistemom, dakle Nemačkom.“ U to vreme je Pruska nije bila viđena kao država sa jakom vojskom, već kao vojska sa državom.

Uprkos neutralnosti, španska trgovina je u vreme rata bila prilično jaka. Po prvi put je ostvaren pozitivan platni bilans, a na raspolaganju su bile i značajne rezerve zlata. Ali taj ekonomski prosperitet Španije bio je kratkog daha. Okončan je po završetku rata. Ipak, Madrid je od Prvog svetskog rata privredno profitirao. Cene jesu porasle, ali narod inflaciju nije značajnije osetio. Tekstilna industrija, kao i industrija čelika u Kataloniji i Baskiji, povećale su proizvodnju. Industrija oružja je takođe imala koristi od rata na starom kontinentu. U tim krajevima, utočište su pronašli razni špijuni, odgovorni za trgovinu oružjem.

Naoružani intelektualci

Svi ugledni pisci i uticajni intelektualci u Španiji, umešali su prste u ratnu propagandu. Kod nekih je do toga došlo sasvim slučajno, kao u slučaju Avusti Kalveta Paskala, koji se vremenom profilisao u istaknutog španskog novinara 20. veka. U trenutku izbijanja rata boravio je u Parizu gde je završavao studije. Sa svojim dnevnicima vraća se u Barselonu i počinje da piše za novine „La Vanguardia“ (koje i danas postoje i čiji će kasnije biti direktor). Iako su mnogi verovali da će se okrenuti karijeri filozofa, on se posvetio novinarstvu.

Žene na frontu

Slučajnost je Karmen de Burgos odvela na sever Nemačke, u momentu kada je Evropu zadesio rat. Pod pseudonimom Kolombina, De Burgos u Španiji objavljuje svoje ratne priče. Tako je postala prva žena ratni izveštač, čiji su članci u listu „Diario Universal“ bili veoma čitani.

U ono vreme samo delimično poznata književnica, Sofija Kasanova, koja je bila udata za poljskog diplomatu, zatekla se u Varšavi u vreme Prvog svetskog rata. I ona se našla u ulozi ratnog izveštača, objavljujući tekstove u monarhističkom listu ABC.

Ništa zapravo nije bilo slučajno. Španske novine namenski su tragale za najboljim piscima te epohe, kojima bi bila poverena uloga dopisnika. Jer u Španiji se rat vodio u medijima, na papiru, pa su i autori koji su branili interese jedne ili druge strane, pažljivo birani. „To jesu bili pisci, ali ne bi trebalo zaboraviti da su pisali o ratu i da su bili deo propagande“, podseća Urutia. Prvi svetski rat se možda vodio sa oružjem u rukama, ali je u slučaju Španije taj rat vođen modernim oružjem – medijima.

Danas se na ta vremena i angažovanje španskih intelektualaca u izveštavanju o ratu gleda kao na propagandu koja je podržavala saveznike, ali to ne odgovara istini. Dobitnik Nobelove nagrade, Hasinto Benavente (1922), bio je veliki germanofil. Ono što moglo pročitati u njegovom Manifestu o nemačko-španskom prijateljstvu, bilo je delo objavljivano u novinama „La Tribuna“. Ima i drugih primera. Vaskez de Melja ili Pio Baroja su isključivo zbog „literalnih obaveza“ odbili poziv Nemaca da obiđu front.

Rikardo Leon – u senci orla

Ne bi trebalo zaboraviti ni akademika Rikarda Leona, autora knjige „Tragična Evropa“, koji sa nemačkog fronda izveštavao za list „El Imarsijal“. Svoje ratne priče slao je iz Berlina. Obilazio je front tragajući za herojima „koji bi govorili o svojim delima“. Međutim, njega je rat promenio. Po povratku u Španiju, u njegovim člancima više nije bilo epike. „Neopisivo zaprepašćenje, zamorna tuga, daleko od uzvišenog epa i od užasavajućeg spektakla koji se očekuje“. Rat izbliza izgleda drugačije nego na papiru.