Štefi Faber u raljama salafizma

Štefi Faber se danas, sa svojih 25 godina, bori da uhvati korak sa normalnim životnim tokovima iz kojih je izašla postavši deo neosalafijske scene u Nemačkoj. Naime, Štefi je samo pre dve godine prezirala demokratiju, Zapad i vladavinu prava. Njen ideal je bio da se žrtvuje za islam i da se na tom putu sa puškom u ruci bori u avganistanskim bespućima…

Sa 15 godina konvertirala u islam

Štefi je, naravno pod drugim imenom, koje ne želi da otkriva iz sigurnosti za svoju porodicu, rođena u Krefeldu. Ona je, zahvaljujući baki i dedi, odrasla u skladu sa hrišćanskom tradicijom. Zajedno su odlazili u crkvu i aktivno učestvovali u aktivnostima lokalne zajednice.

„Odrasla sam u čistoj hrišćanskoj tradiciji. U crkvi sam pomagala tokom pričešća, a tri godine sam bila aktivna i u služenju misa. Posle dedine smrti i bakine dve godine sam živela potpuno lišena religije, takoreći slobodno“, priča Štefi.

Ali, onda se dogodilo to da se jednostavno i iznenada, priča ona dalje, u njoj pojavila potreba da upozna islam.

„Ne znam kako se to dogodilo i ne mogu to da objasnim. Nisam imala prijatelja muslimana, nisam znala, niti sam pre toga čitala bilo šta o islamu. Ta ideja me jednostavno nije popuštala“, kaže Štefi.

Štefi se obratila ćerki marokanskog imama i već naredne sedmice je posetila džamiju, gde je ubrzo počela da uči arapski jezik i osnove islama. To su bili, ističe ona, veoma umereni i liberalni muslimani. Štefi je dosta vremena provodila u toj zajednici družeći se sa svojom školskom drugaricom, imamovom ćerkom. Ali, oni su nakon pola godine odselili, a i ona se nedugo za tim preselila u drugi grad.

Salafijski matriks

Štefi je tokom narednih godina nastavila sa praktikovanjem islama i htela je što je moguće bolje da upozna tu religiju. Stoga je upisala internet studije islama privatne škole u Brauenšvajgu. Aliona tada nije znala da je njen osnivač kontroverzni imam Muhamed Ciftci.

Pararelno sa studiranjem, preko Fejsbuka je stupila u kontakt sa brojnim drugim muslimanima.

„Na svojoj listi prijatelja imala sam oko 100 osoba. Među njima je bilo dosta muslimana različitog profila. Jednostavno nisam pravila razlike među njima. Sa mnogim od njih sam se dopisivala. Fesjbuk postovi nekih osoba sa kojima sam kontaktirala bili su usmereni u propagiranju džihada“, priseća se ona.

Štefi je tako, bez da je imala formiran odnos o tome, počela da gleda objavljene video snimke i druge sadržaje.

„Nisam to smatrala lošim. Iz dana u dan sam sve više slušala našide. Sve više sam postajala poklonik te vrste pesama. Čak sam i sama počela da ih pišem. Jednostavno sam, bez da sam bila članica neke organzacije, postala sledbenik i istomišljenik nekih svojih prijatelja“.

„Htela sam da ratujem“

Neke od tih pesama bili su tzv. džihadistički našidi. Poruke u njima su bile usmerene animiranju za učešće u svetom ratu i veličanju nagrade nakon šehidske smrti. Oni su bili ilustrovani prizorima rata, stradanja muslimana i brojnim drugim sadržajima koji su na one koji ih slušaju imale sugestivno delovanje. Jednostavno i postepeno se, kako kaže Štefi, upadne u tu ideologiju koja ti potpuno promeni život.

Nju je čak i muž, koji je praktikovao umereni i liberalni islam, upozoravao da je otišla predaleko i da bi zbog toga mogla imati problema sa zakonom, ali se ona nije obazirala na njegove reči.

„U tom raspoloženju i zanosu sam oko pola godine razmišljala o tome da odem u neku od ratnih zona, kao što je Avganistan. Često su mi ljudi sa kojima sam o tome razgovarala govorili da tamo kao žena mogu da pomognem ranjenima, u kuhinji i čuvanju dece. Ja se nisam mogla identifikovati sa tom tipično ženskom ulogom u društvu. Ja sam htela da ratujem. Neki su mi govorili da se tamo udam za mudžahedina kako bih dosegla još veći nivo nagrade u dženetu (raju). Bilo je različitih priča...“, objašnjava ona.

Odbacivanjem do otrežnjanja

Štefi je u tom svom religijskom zanosu svim bićem htela da postane deo organizacije „Milet Ibrahim“, čije će delovanje uskoro biti zabranjeno u Nemačkoj.

„Bila sam na jednoj od manifestacija u organizaciji 'Milet Ibrahima'. Meni su se obratile njene članice. Sve one su bile potpuno pokrivene. Ja sam takođe imala maramu na glavi. One su od mene, kao preduslov da budem aktivna članica organizacije, zahevale da se i ja potpuno pokrijem i da mi se ne vide, lice, oči i ruke. Ja se s tim nisam mogla identifikovati.“

Posle toga je doživela mobing. Mnogi od tih ljudi su je jednostavno izbrisali sa liste prijatelja na Fejsbuku, prebacivali su joj da je protiv nošenja marame, da je špijun tajne službe i mnogo toga drugog.

„To je za mene bio veliki udarac, jer sam želela da pripadam najužem članstvu tog udruženja. Posle toga sam sama sebi počela postavljati pitanja o onome šta sam stvarno htela od islama itd. Tada je počeo i proces mog distanciranja od neosalafijske ideologije. To je trajalo skoro pola godine“, priseća se ona.

U međuvremenu je zbog sadržaja i aktivnosti na njenom profilu na Fejsbuku postala meta policijske istrage.

Povratak u realnost

Štefi kaže da danas nema nikakve veze sa ideologijom koja je do skora okupirala njene misli i dovela je do toga da se skoro bila isključila iz nemačke svakodnevice. Ona sada ponovo uspostavlja te pokidane niti sa prosečnim životnim potrebama u zemlji u kojoj je rođena: nastavila je dalje da se obrazuje, brine se za porodicu i neretko učestvuje na predavanjima na temu salafizma, na kojima, najčešće studentima ili učenicima srednjih škola, priča o svemu što se sa njom događalo dok je sledila tu ideologiju.

Njena životna priča našla je mesto i u knjizi Torstena Gehalda Šnajdersa „Salafizam u Nemačkoj“ koja je objavljena krajem prošle godine. Narednih dana će, kaže, imati intervju i sa novinarima jednog velikog francuskog lista.

„Želim da pošaljem poruku drugim ljudima kako bi im pomogla da budu oprezni. Tada sam bila takoreći u tunelu i moji sjetonazori bili su potpuno izmanipulisani i ograničeni. Trebalo mi je šest meseci da se potpuno distanciram i rešim svega toga. Ja sam i danas muslimanka, ali svoju religiju praktikujem kod kuće i ne želim biti deo bilo kakve zajednice. To je deo moje zaštite od onoga kroz šta sam prošla.“