„Žrtve Srebrenice utkane u državu Srbiju“

„Izvršioci genocida u Srebrenici uglavnom su osuđeni – kao i organizatori, pa čak i nalogodavci, Ali, akademici, pesnici i duhovnici genocida i danas su najugledniji ljudi u Srbiji. Oni bi morali da budu prozvani i kažnjeni“, kaže se u prologu predstave „Kada mi ubijeni ustanemo“, čiji je snimak prikazan u prostorijama Theater Cinema u Briselu, u okviru projekta organizacije „International partnership for human rights“ pod nazivom „Srebrenica: izvlačenje lekcija iz prošlosti".

Predstava režisera Zlatka Pakovića premijeru je imala 2020. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, ali nije izvedena ni u jednom pozorištu u Srbiji, iako je namenjena tamošnjoj publici. Ovo performans-predavanje publici dokumentaristički prenosi činjenice, likove i događaje, kojima režiser, koji u predstavi glumi samog sebe, nastoji da probudi savest duhovne elite Srbije – kroz stvarne likove koji kreiraju tamošnje javno mnjenje. On ih stavlja na stub srama, ne samo zbog njihovog odbijanja da priznaju odgovornosti za ratove u Hrvatskoj i BiH, već i zbog uzurpacije novca i distribuiranja sopstvene krivice na sopstvene građane.

No, to je nešto o čemu u Srbiji malo ko želi da zna, sugeriše režiser Paković. „Ova predstava se ne događa. Ona se nigde i nikada nije odigrala. Vi koji je gledate niste ovde i sada i nikada je i nigde niste gledali. Nijedan srpski pozorišni kritičar neće objaviti tekst o njoj, jer se neće usuditi da javno prozbori: genocid u Srebrenici. A ćutati znači lagati. Ćutati znači ubijati.“

Univerzalni bol majki

Predstava počinje scenom u kojoj se predstavljaju vojnici ubijeni na redovnom odsluženju vojnog roka u kasarnama na beogradskom Topčideru i u Leskovcu: Dragan Kostić, Radoman Žarković, Srđan Ivanović, Dražen Milovanović, Dragan Jakovljević. Njihova smrt je i danas prožeta velom misterije, što u predstavi odslikava majka jednog od njih kada kaže: „Vojska je proglasila da su se moj sin i njegov drug poubijali u međusobnom obračunu. Prvo su rekli da je Dražen pucao u Dragana, a potom su nam rekli da je Dragan pucao u Dražena, a da je zatim izvršio samoubistvo. Potom su nam rekli da su naši sinovi bili u homoseksualnoj vezi i da su se iz ljubomore ubili. Tri nezavisne ekspertize, među kojima je veštačenje Državne komisije Srbije i veštačenje FBI, dokazale su da je počinilac ubistva mog sina i njegovog druga neka treća osoba ili neka druga grupa ljudi.“

„Sumnja se da su mladići ubijeni zato što su videli Ratka Mladića, shvativši da Vojska čuva bivšeg komandanta VRS. Ispostavilo se da su kasarne bile deo infrastrukture koja je krila Mladića, verovatno i Karadžića, a možda i druge ratne zločince. Ubistvo vojnika je do danas nerazjašnjeno“, kaže za DW Jelena Krstić, programska direktorka Helsinškog odbora Srbije.

Tih pet mladića dovode se u predstavi Zlatka Pakovića u direktnu vezu sa srebreničanskim žrtvama, jer su ih, kako konstatuju majke Srebrenice u predstavi, „ubili isti oni koji su ubili našu decu“. Zato bi „bilo lepo da se i njihova imena uklešu na tablu Memorijalnog centra u Potočarima“. I Hatidži Mehmedović, jednoj od majki Srebrenici, preminuloj 2018, daje se glas u predstavi. Njen bol sažet u rečenici „i ja sam ubijena kada su ubili moje dete“, isti je kao i bol majki ubijenih vojnika u Srbiji: „Zamislite kako je kada za Božić nemate kome da otvorite vrata ili kada dođu rođendani deci, a njih nema.“

„Ono što je važno u predstavi i što je utkano u sadašnju ideologiju, jeste da nije važan pojedinac i šta roditelji dece misle i kako se osećaju, već da je bitno zaštititi državu i njene interese. A to su interesi koji su doveli do agresije na Hrvatsku, pa na BiH, a kasnije i do zločina na Kosovu“, kaže Jelena Krstić.

„Samo fini ljudi mogu da čine velike gadosti“

U ovom pozorišnom komadu stalno se ponavlja: „Samo fini ljudi mogu da čine velike gadosti“, i gledaoci se vode kroz priču o imućnoj porodici koja ima svoje uporište u crkvi, sudskim i književnim krugovima. To je, kako kaže Jelena Krstić, i danas veoma uticajna, cenjena i citirana porodica Matije Bećkovića, promovisana u školama i udžbenicima, čije se mišljenje jako ceni i čiji se članovi pozivaju u najgledanije TV-emisije.

U predstavi se citiraju i matrice kreatora srpskog nacionalizma, počevši od dr Milorada Ekmečića, da „Srbiji nije problem da dâ 250.000 života za Veliku Srbiju“, preko Ćosića po kojem je „laganje najbolja vrlina srpskog naroda, oblik patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije“. Spominje se i Nikolaj Velimirović, koji je danas posthumno moralni autoritet i čije se reči i citati mogu naći u skoro svim domovima koji praktikuju veru. „Predstava pokazuje njegovu antisemitsku i rasističku stranu. To znači da ono na čemu mi u Srbiji utemeljujemo svoje ideale, potiče iz nekih ideja 19. veka koje su vrlo problematične. Ali, pokazuje i da su oni koji važe kao osvešćeni i hoće da se bave suočavanjem s prošlošću, ipak zatvoreni kada se postavi pitanje gde je odgovornost u njihovim krugovima, među njihovim kolegama i kada treba pokazati da je neko ko je možda njihov uzor, zapravo bio jedan od inspiratora zločina“, kaže Jelena Krstić.

Ali, bez obzira na bezizlaznost situacije u Srbiji i strategiju suočavanja s prošlošću koja se sastoji u tome da se ona, kako kaže Jelena Krstić, „ignoriše“, režiser iznalazi rasplet i pred kraj predstave jedan od glumaca pada na kolena i izgovara: „Dopustite mi da u ovoj pozorišnoj predstavi, jer u pozorištu može i nemoguće, kleknem pred 8.372 ubijenih pravednika u Srebrenici. Proklet bio dan i čas kad sam devet dana posle genocida u Narodnoj skupštini pozvao da za jednog ubijenog Srbina ubijemo sto muslimana. Proklet nek je dan i čas.“

„Uzurpacija novca i distribucija krivice“

Predstava se završava porukom da su žrtve Srebrenice, ali i drugih zločina, utkane u državu Srbiju. To se veoma slikovito prikazuje iznošenjem zastave, prema kojoj se svi učesnici u predstavi odnose s velikim poštovanjem. „Niko je nije zgazio, čak su je ispravljali. Oni imaju poštovanje prema toj državi i baš zato žele da bude očišćena od zločina, kao i da imena žrtava iz Srebrenice budu utkana u njeno biće, u smislu da ona prizna njihovo postojanje, da prizna način na koji su ti ljudi nestali i ko je za to odgovoran“, kaže Jelena Krstić iz Helsinškog odbora Srbije.

Simon Papuašvili iz organizacije „International Partnership for Human Rights“ izrazio je „nadu da će veći broj ljudi u Srbiji biti u mogućnosti da pogleda predstavu i da dobije drugo mišljenje osim onog nacionalističkog.“

Lidija Krnjajić iz Novog Sada, koja se bavi vizuelnom umetnošću, smatra da je veoma bitno to šta Zlatko Paković radi i o čemu govori. „Pitam se kako je moguće da se to stalno negira. Smatram da konstantno treba da postoji podsećanje na genocid i da se stvori kolektivno sećanje.“

Frensis Bolton iz Amstedama, koja živi u Briselu i radi za Evropski parlament, kaže da je s velikim interesovanjem pogledala performans. „I mi Holanđani smo ispisali svoju istoriju u Srebrenici. Ja sam toga itekako svesna. Poruka predstave je jasna, a to je da u Srbiji i dalje postoje poznata lica i porodice koje imaju veoma veliki uticaj i ne dozvoljavaju pristup istini, niti priznaju da je u Srebrenici izvršen genocid. To nesuočavanje s prošlošću, neprihvatanje istine, kao i činjenica da nijedno pozorište u Srbiji ne želi da izvede ovu predstavu, za mene je apsurdno i šokantno.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.